Цивилизација у којој живимо дала нам је много тога корисног, што нам је олакшало живот, али нам је, истовремено, сузила духовни видик, духовно нас осиромашила,
јер нас је научила да свему у животу приступамо искључиво рационалистички, ослањајући се само на разум. Наука и технологија су нас научили да се осећамо сигурно и безбедно у животу ако имамо добар и стабилан посао, велику плату и
уштеђевину у банци, ако су лекарски прегледи показали да смо здрави као дрен, ако живимо у кући која је саграђена асеизмички тако да може да издржи снажан земљотрес, ако имамо добра кола, ако су нам деца здрава и успешна, ако имамо утицајне пријатеље… Рационално гледано, то и јесте тако: осећамо тада да је све у реду, да нам нико ништа не може…
Међутим, чим почну животни проблеми који наруше тај наш „мир то благостање, ту „сигурност“, ми се потпуно изгубимо, хоћемо да полудимо, муче нас стрес, несаница, депресија! Зато што, рационално гледајући, не можемо да поднесемо ни трунку животне несигурности, јер се осећамо „сигурно“ само када „све функционише“ по нашим плановима.
А има породица које спавају мирно као јагњад. А када их питате како живе и они почну да вам набрајају који их проблеми све муче, на послу, у вези са школовањем деце, са болестима бабе и деде, које водају по болницама, са плаћањем
станарине.. Али, међу њима влада мир, јер они сву своју налажу у Бога, а не у своје рационалне планове. Вероватно, има у Бога не значи говорити: „Верујем да Бог постоји“, већ имати стварно и пуно поверење у Бога у животној свакодневници.
