Један старац није хтео да прода свога коња иако је био јако сиромашан и није више имао од чега живети. Једног јутра је открио да му је коњ побегао.
Убрзо су се окупили људи из села, и рекли му:
„Ти неразумни старче! Било би боље да си га продао. Каква несрећа!“ – Старац је одговорио:
„Несрећа или срећа, ко то зна?“
Људи су се смејали старцу и рекли да је помало луд. Једне ноћи, старчев се коњ вратио, али с крдом дивљих коња. Поново су се људи окупили и рекли:
„Старче, био си у праву. Ово није била несрећа, него срећа.“ – Старац је одговорио:
„Срећа или несрећа – ко то зна?“
Старчев син јединац, почео је дресирати дивље коње. Само седам дана касније пао је са једног од њих и сломио обе ноге. Људи су се поново окупили и рекли:
„О каква је ово несрећа. Твој син јединац се не може ослонити на своје ноге, а у твојој старости био ти је једина подршка. Сада си сиромашнији него икад.“
„Срећа или несрећа, ко то зна?“ – говорио је опет старац…
Неколико недеља касније земља је ушла у рат и сви младићи из тога места отишли су осим старчевог сина. Сељани су туговали јер су знали да се већина младића никада неће вратити. Дошли су код старца и рекли:
„Био си у праву старче! Показало се да је то била срећа.“
