Испод римског брежуљка Опио – на којем се данас налази скромни јавни парк ишаран не баш оштроумним графитима, где младићи рекреативно играју фудбал, старији парови шетају псе, а излетници пале ватру за роштиљ – затрпан је један део највеће палате у историји Вечног града. Та палата се звала Домус Ауреа или Златна кућа, а подигао ју је за своје потребе Нерон. Када се 68. године н. е. срушио сулуди свет тридесетогодишњег цара и када је једном свом поданику наредио да му забоде нож у врат док је дахћући, како кажу, изговарао оно чувено: „Какав уметник умире са мном!“, његова палата можда није била ни довршена. Неколико потоњих царева су јој мењали изглед и намену или су је једноставно игнорисали, да би 104. године н. е. цар Трајан њене зидове и сводове искористио као одговарајуће темеље за своја чувена купатила. Наредних 1.400 година затрпана палата била је потпуно заборављена.

Око 1480. године једна група људи започела је ископавање на брду Опио и пронашла оно за шта су мислили да су Веспазијанова купатила. Један од њих је пропао кроз урушену земљу и завршио на гомили крша, пиљећи у таваницу још увек прекривену раскошним фрескама. Вест се проширила Италијом. Велики ренесансни уметници – Рафаело, Пинтурикио, Ђовани из Удина – спуштали су се кроз ову рупу да би проучавали понављајуће украсне мотиве који ће на крају бити названи гротеске, пошто су услови у Домусу подсећали на пећинске (итал. grotta – „пећина“), и чије су реплике касније сликали у разним палатама и у Ватикану.

Нова ископавања су донела нова невероватна открића: дугачки ходници са колонадама, са којих се некада пружао поглед на пространи парк, и вештачко језеро; трагови злата и крхотине мермера који су некад прекривали зидове и засвођене таванице, а који су вађени у Египту и на Блиском истоку; и невероватна октогонална просторија са куполастим кровом изграђена читавих шест деценија пре завршетка величанственог Хадријановог Пантеона.

Домус Ауреа је, након делимичног урушавања крова 2010. године, до даљег затворена за јавност. Њено особље свакодневно долази да конзервира фреске и крпи пукотине, а ти њени радници налик на припаднике некаквог култа невидљиви су за шетаче из парка који се налази осам метара изнад. Римски архитекта Лучано Маркети је до недавног пензионисања надгледао активности у Златној кући. Једног јутра Маркети је стајао у прохладној подземној тами октогоналне просторије у источном крају комплекса палате.

Држећи батеријску лампу, гледао је у засвођену осмострану таваницу, чији су ћошкови удаљени по 15 метара, споља подупрту луковима суседних просторија, која тако без видљиве потпоре изгледа као да лебди, као летећи тањир.

„Веома сам импресиониран“, каже он тихо, показујући на самостојеће лукове над пролазима. „Ово је архитектонтска софистицираност каква није виђена никада пре. Пантеон је, наравно, чудесан. Али његова купола стоји на цилиндру, који су градили циглу по циглу. Ова купола се држи помоћу структура које не видите.“

Уздишући, атхитекта мрмља латинску изреку: „Damnatio memoriae.“ Проклети сећање – како судбину палате, тако и достигнућа њеног власника. Одмах поред овог крила Златне куће, мало на југозапад, непосредно преко пута једног вечито бучног римског булевара и тачно изнад места на којем се налазило Нероново вештачко језеро, налази се Колосеум. Овај најпознатији амфитеатар на свету, који је Веспазијан саградио у годинама након Нероновог самоубиства, очигледно је назван по више од 30 метара високој бронзаној статуи – Colossus Neronis – која је Нерона приказивала као бога сунца и која је некада доминирала долином.

Данас Колосеум прима више од 10.000 посетилаца дневно. Произвођач ципела Дијего дела Вале, вешт у привлачењу публицитета, донирао је 34 милиона долара за његово реновирање. Од продаје карата за Колосеум један мали део иде за финансирање текуће рестаурације влажне и затворене палате са друге стране улице.

Мало на запад од Колосеума, на брду Палатин, протежу се раскошне царске рушевине. У априлу 2011. године Специјално надзорно одељење за археолошку баштину Рима отворило је изложбу на Палатину и оближњим локацијама посвећену Нероновом животу и делу. На изложби су по први пут представљена бројна архитектонска и културна достигнућа овог владара-монструма, а представљена је и просторија недавно ископана на самом тлу Палатина, за коју многи верују да је Неронова чувена цоенатио ротунда, ротирајућа трпезарија са панорамским погледом на низ брда Албани.

Приређивачи изложбе су знали да ће свака изложба везана за злогласног Нерона привући посетиоце, али нису могли да предвиде да ће посећеност бити већа него на било којој другој изложби коју је ово одељење приредило почев од оне прве, одржане пре једне деценије.

„Па, он дефинитивно пуни благајне“, примећује Роберто Ђервасо, ћелави седамдесетседмогодишњак оштрог погледа, аутор биографског романа „Нерон“ из 1978. године. „Снимљено је много филмова о Нерону, али у сваком је представљен карикатурално. Нема потребе да се то ради – он сâм је ионако у неку руку био карикатура. Тако сликовита изопаченост привлачи биографе. Никада не бих могао да напишем биографију Светог Фрање! И свакако бих пре ишао на вечеру са Нероном него са Хадријаном.“

Вечерас је Ђервасу запало да му ја правим друштво за вечером. Само стотинак метара од уснуле Златне куће седимо у башти Остериа да Нероне, једном од неколико здања у Риму које носи име овога цара. „Овај ресторан је увек пун“, каже Ђервасо, инсистирајући на томе да ту „има нешто“. „Он јесте био монструм. Али не само то. Ни они који су владали пре и после њега нису били ништа бољи. Правим монструмима, попут Хитлера и Стаљина, недостајала је (Неронова) машта. Чак и данас он би био авангардан, човек испред свог времена.“

„Књигу сам написао пре 35 година управо јер сам желео да га рехабилитујем. Можда бисте ви могли да учините нешто више.“

Да, али није лако „рехабилитовати“ човека који је, према историјским изворима, наредио погубљење своје прве жене Октавије; насмрт претукао своју другу жену Попеју док је била трудна; наредио убиство сопствене мајке Агрипине Млађе (вероватно након што је спавао са њом); можда убио и свог полубрата Британика; наложио свом учитељу Сенеки да почини самоубиство (које је овај свечано и извршио); кастрирао, а потом и оженио једног тинејџера; наредио подметање великог пожара у Риму 64. године н. е. и потом свалио кривицу на групу хришћана(укључујући Светог Петра и Светог Павла), који су били ухваћени, потом обезглављени или разапети и на крају запаљени како би осветлили једну цареву прославу.

Чини се да је случај против Нерона као оличења зла неспоран. Па ипак…
Готово је извесно да је римски сенат наредио уништење Неронове репутације из политичких разлога. Можда зато што су након његове смрти уследили такви изливи народне туге да је његов наследник Ото брже-боље узео име Ото Нерон. Можда због тога што су ожалошћени годинама наставили да доносе цвеће на његов гроб, за који се говорило да је уклет све док 1099. године на том месту, које се данас зове Пјаца дел Пополо, није подигнута црква над његовим остацима. Или можда зато што су људи виђали „наводне Нероне“ и упорно веровали да ће се дечак-владар једног дана вратити народу који га је толико волео.

Мртви не пишу сопствену историју. Неронови први биографи Светоније и Тацит били су повезани са елитом сената и сећања на његову владавину бојили су са много презира. Идеја да ће се Нерон вратити попримила је додатни злоћудни призвук у хришћанској литератури, са Исаијиним упозорењем о долазећем антихристу: „Он ће сићи са свог небеског свода у лику човека, краља греха, убице сопствене мајке.“ Касније ће доћи мелодраматичне осуде: комични Нерон Етореа Петролинија као брбљиви лудак, Нерон Питера Јустинова као кукавички убица и упечатљива трајна слика Нерона како свира лиру док Рим гори. Оно што се дешавало током времена тешко се може назвати брисањем из сећања, пре је то била демонизација. Загонетно комплексан владар временом је сведен на звер.

„Ми данас осуђујемо његово понашање“, каже Мариса Ранијери Панета, новинарка специјализована за археологију. „Али погледајте великог хришћанског цара Константина. Убио је свог првог сина, своју другу жену и свог таста. Не можемо једног прогласити свецем, а другог ђаволом. Погледајте Августа који је помоћу својих црних листи уништио целу владајућу класу. Римом су текле реке крви, али Август је све што је радио умео да пропрати делотворном пропагандом. Разумео је значај јавности. Онда кажу: Август је био велики. Не желим да кажем да је сам Нерон био велики цар, већ да је био бољи него што се сматра и да није био гори од оних који су владали пре и после њега.“

Мариса Ранијери Панета међу оним је енергичним гласовима којих је све више и који су подстакли преиспитивање нашег виђења Нерона. Али нису сагласни сви са тим. „Ова рехабилитација – овај процес који води мала група историчара, покушавајући да аристократе прикаже као џентлмене – мени изгледа прилично глупаво“, каже чувени римски археолог Андреа Карандини. „На пример, има озбиљних научника који сада тврде да Нерон није крив за пожар. Али како је без пожара могао да сагради Златну кућу? Објасните ми то. Без обзира на то да ли је или није подметнуо пожар, он је свакако профитирао из њега. „Вреди размотрити Карандинијеву логику – Нерон је имао користи од пожара, дакле он је изазвао пожар – јер страшни пламен који је оштетио или уништио 10 од 14 подручја Рима представљасамо средиште мита о Нерону. „Чак и Тацит, који је озбиљно оптуживао Нерона, пише да нико не зна да ли је Рим изгорео услед намерно подметнутог или случајног пожара“, противи се Ранијери Панета.

„Рим је у Нероново време имао веома уске улице“ и био је пун високих зграда са дрвеним вишим спратовима. „Ватра је била неопходна за осветљење, кување и грејање. Зато су скоро сви цареви током своје владавине имали посла са великим пожарима.“ Осим тога, Нерон уопште није био у Риму када је избио велики пожар, већ је био у свом родном месту Антиуму, данашњем Анцију. Током пожара он се у неком тренутку журно вратио у Рим, а иако је наводно уживао свирајући инструмент познат као китара, први документ који тврди да је то радио док је пламен прождирао Рим написао је Дион Касије, век и по након самог догађаја. Тацит, који је живео у Нероново време, написао је да је цар наредио да се збрину они који су остали без домова, понудио је новчане стимулације онима који су могли брзо да обнове град и успоставио је и примењивао противпожарне прописе…

… Заточио је, осудио и разапео у то време омражене хришћане. И дочепао се угљенисаних остатака Вечног града као будуће локације за своју Златну кућу. „Сам је пришио себи етикету чудовишта“, признаје Ранијери Панета. „Био је лака мета.“

„ИМА ЛИ ШТА ГОРЕ ОД НЕРОНА?“, написао је песник Марцијал, императоров савременик, али потом долази следећи његов стих: „Има ли шта боље од Неронових купатила?“ Током спровођења студије утицаја на животну средину нове линије метроа која би ишла кроз срце града Федора Филипи, римски археолог при италијанском Министарству културе, 2007. године вршила је ископавања тачно испод прометне улице Корзо Виторио Емануеле ИИ, када је открила основицу једног стуба. Копајући даље, испод зграде из Мусолинијевог доба дуж Пјаце Навона, Филипијева је наишла на портик (улазни трем) и на ивицу базена у његовој близини. Било је потребно више од годину дана стратиграфских анализа и пажљивог проучавања историјских текстова док коначно није закључила да је открила огромни јавни гимназијум који је саградио Нерон, неколико година пре великог пожара 64. године. Планови за станицу метроа на овој локацији одмах су напуштени, али и ископавања. Ван академских кругова ово важно откриће Филипијеве није привукло много пажње.

„Овај гимназијум је био део велике промене коју је Нерон извршио у Риму“, каже Филипијева. „Увео је концепт грчке културе – и са њим ову идеју физичког и интелектуалног образовања младих, која се убрзо прошила кроз читаво Римско царство. Пре су таква купатила била резервисана само за аристократију. Ово је променило друштвене односе јер су ту сви били једнаки, од сенатора до коњушара.“

Кад су робови и господари мењали улоге: Сатурналије, најпопуларнији празник у старом Риму
Кад су робови и господари мењали улоге: Сатурналије, најпопуларнији празник у старом Риму: У току Сатурналија, древних римских светковина у част богу Сатурну извођено је много ритуала, а међу њима и један веома необичан за то време.
прочитајте чланак

Нерон је деловао као бомба бачена у већ неуређен друштвени поредак. Упкрос томе што је, и са мајчине и са очеве стране, са Августом био у крвној вези, он уопште није личио на Римљанина: плавокос, плавих очију и пегавог лица, надарен пре за уметност него за ратовање. Његова лукава и амбициозна мајка Агрипина била је оптужена за ковање завере да се убије њен брат Калигула, а касније је вероватно убила свог трећег мужа Клаудија отровним печуркама. Пошто је већ уредила да стоички филозоф Сенека подучава њеног младог сина, Агрипина је Нерона прогласила достојним наследником трона који је он и преузео уочи свог 17. рођендана, 54. године н. е. Свако кога занимају намере ове мајке одговор може пронаћи на кованицама из тог доба, на којима је лице царатинејџера приказано у истој величини као и Агрипинино.

Ране године Неронове владавине биле су златне. Укинуо је Клаудијева тајна суђења, издавао је помиловања, а када су му тражили да потпише налог за извршење једне смртне пресуде, јадиковао је: „Како бих волео да никада нисам научио да пишем!“ Одржавао је радне вечере са песницима – које су можда била теоријске, како би могао да краде њихове стихове – и ригорозно је вежбао свирање лире и певање, мада није имао баш најбољи глас. „Изнад свега био је опседнут жељом за популарношћу“, написао је његов биограф Светоније. Али Едвард Чамплин, професор класичног доба са Универзитета Принстон, сагледава комплексније Неронову личност. У својој ревизионистичкој књизи „Нерон“ Чамплин свог протагонисту описује као „једног неуморног уметника и извођача коме се такође задесило да буде и цар Рима“, те као „човека са смислом за односе са јавношћу испред свог времена, са проницљивим оком за оно штољуди желе, често и пре него што тога сами постану свесни“. Нерон је, на пример, установио „Неронију“ – песничка, музичка и спортска надметања у олимпијском стилу. Али оно што је годило масама није увек годило римској елити. Када је Нерон почео да инсистира на томе да се сенатори такмиче са обичним људима у другим јавним играма, његово златно доба је почело да пуца под тензијама.

„То је било нешто ново, нешто налик овоме што млади људи данас чине са друштвеним мрежама, где све што је лично одједном постаје јавно“, каже археолог Хајнц Јирген Бесте. „Нерон је, попут Ворхола и Лихтенштајна, био уметник који је отеловљавао те промене. Попут његових купатила – и оно што је Марцијал рекао о њима – ово је још један Неронов екстрем. Он је створио нешто дотад невиђено: светлошћу обасјано јавно састајалиште које није било намењено само одржавању хигијене; то је било место где су се налазиле статуе, слике и књиге, где сте могли да боравите и слушате како неко наглас чита поезију. То је подразумевало једну сасвим нову друштвену ситуацију.“

Уз овај Неронов гимназијум, јавни радови младог цара обухватали су и један амфитеатар, тржницу меса и планирани канал који је требало да повеже Напуљ са римском луком у Остији, заобилазећи тако непредвидиве морске струје и осигуравајући безбедан пролаз за снабдевање града храном. Такви подухвати изискују новац, који су римски цареви обично обезбеђивали тако што су пљачкали друге земље. Али Неронова мировњачка владавина је искључила ову опцију. (И заиста, он је Грчку ослободио плаћања пореза Римском царству, обзнањујући да грчки доприноси култури изузимају ову земљу од те обавезе.)
Уместо тога, изабрао је да паре извуче од богаташа, кроз порезе на имовину – а у случају његовог транспортног канала да им истовремено заплени и земљу. Сенат је одбио да му то дозволи. Нерон је чинио све што је било у његовој моћи да „заобиђе“ сенаторе („Измишљао је те лажне случајеве како би довукао неког богаташа на суђење и извукао тешку глобу од њега“, каже Бесте), али је брзо стварао непријатеље. Међу њима је била и његова мајка Агрипина, коју је вређало што је изгубила утицај и која је због тога можда сплеткарила у жељи да за законитог наследника трона постави свог пасторка Британика. Други је био његов саветник Сенека, који је наводно био умешан у заверу да се Нерон убије.

До 65. године н. е. сви су они били побијени: мајка, полубрат и саветник. Нерон је коначно могао да буде оно што јесте.

Тако су окончане такозване добре године његове владавине, за којима су уследиле оне у којима је, како Миријам Грифин, историчар са Оксфорда, пише: „Нерон је све више и више бежао у свет фантазије“, све док се стварност није обрушила на њега.

Проводећи време у још увек величанственом, али рецесијом погођеном Риму и дискутујући са научницима и политичким личностима о последњем од царева из јулијанско-клаудијевске лозе, човек дође у искушење да Неронову грандиозност упореди са способношћу привлачења пажње једног недавно свргнутог италијанског лидера.

„Нерон је био блесан и мегаломан, али и блесан може да буде шармантан и интересантан“, каже Андреа Карандини. „Он је патентирао подилажење масама, у чему су га следили сви будући демагози. Учинио је огромну ствар позивајући цео град у своју Златну кућу, која је чинила трећину града, приређујући на тај начин величанствену представу. То је телевизија! И Силвио Берлускони је радио управо исто то – користио је медије како би се додворио плебсу.“

Валтер Велтрони, бивши градоначелник Рима и бивши италијански министар културе и животне средине, одбацује било какво поређење између Нерона и скандалима склоног бившег премијера због тога што овом другом потпуно недостају Неронови културни апетити. „Берлусконија није занимала археологија – та реч једноставно није постојала у његовој глави“, каже Велтрони (који се, то треба нагласити, такође кандидовао за место премијера, али је изгубио од Берлусконија 2008. године). За разлику од Берлусконија, каже он, „за мене је Неронова Домус Ауреа најлепше место у овом граду – најмистериозније; ту се међусобно преплићу различити периоди историје. Када сам касних деведесетих био министар културе, одвео сам Мартина Скорсезеа да је види и он је био импресиониран гротескама. Одвео сам и Ијана Макјуана у њу – он је о Златној кући писао у свом роману ’Субота’.“

Читав комплекс палате био је постављен као сцена, са шумарцима и језерима и шеталиштима доступнимсвима. Ипак, признаје ревизиониста Нероновог лика Ранијери Панета, „то јесте био скандал јер је толики део Рима припадао само једној особи. Није био у питању само луксуз – вековима је било палата широм Рима. У питању је била сама њена величина. Постојао је графит: ’Римљани, нема више места за вас, морате отићи у Веје (оближње село).’“ Упркос свој својој отворености, Златна кућа је, почевши од материјала којима је грађена, у крајњој линији, демонстрирала неограничену моћ једнога човека.

„Идеја да се користи толико много мермера не указује само на пуко разметање богатством“, каже Ирена Брагантини, стручњак за римско сликарство. „Сав овај мермер у боји стизао је из других делова Римског царства – из Мале Азије, Африке и Грчке. Идеја је била да се не контролишу само народи него и њихови ресурси. По мом мишљењу, у Нероново време је по први пут успостављен велики јаз између средње и више класе зато што је само цар имао моћ да вам да мермер.“

Неронову владавину је почео да обележава један парадокс. Он је постао главни забављач, али се истовремено све више понашао као император.

„Док се дистанцирао од сената и покушавао да се приближи народу, он је концентрисао своју моћ попут египатског фараона“, каже Ранијери Панета. Али ниједан цар не може сасвим да се приближи народу. „Био је потпуно изолован, под стакленим звоном, и морали сте да прођете преко милион препрека да бисте дошли до њега“, каже Бесте. „Хтео је да буде близак са својим народом“, каже професор грчке и римске архитектуре Алесандро Вискољози, који је направио изванредну тродимензионалну компјутеризовану реконструкцију Златне куће. „Али као његов бог, не као његов пријатељ.“

Једне вечери уживао сам у оброку у величанственој енотеци „Каза Блеве“ близу Пјаце Навона,када ми је менаџер понудио да ме одведе у вински подрум. У њему су полице барола и кјантија биле окружене каменим остацима једне древне грађевине. Касније сам то поменуо археологу Филипијевој. Она ми је о тим историјским слојевима Рима који толико дуго опстају рекла: „Све испод те области је Кампо Марцио, део града који је подигао Нерон.“ Његово откривање је препуштено случају и зависи од тога колико ће среће имати они који ископавају линије метроа и преуређују подруме. Да није њих, целокупна архитектонска величина Неронове владавине биостала покопана под вековима римске историје. Чак се и у планинском селу Субијако – где је Нерон 54. године н. е., преградивши реку Анијо како би створио три језера испод свог поплочаног дворишта, почео да гради своју претенциозну вилу – иза једне затворене капије налазе рушевине које хорде туриста, који на путу за оближњи бенедиктински манастир пролазе тик поред њих, и не примећују.

У целом бившем Римском царству, постоји само једно место које је одлучило да слави Нерона: Анцио, чувени мостобран за америчке трупе у Другом светском рату. То је место у коме је Нерон рођен и у коме је имао још једну вилу, која је сада углавном под водом, мада се бројни артефакти из овог комплекса чувају у локалном музеју.

Године 2009. нови градоначелник Анција Лучиано Брускини обзнанио је своје намере да наручи статуу најславнијег сина овог града. Статуа је откривена 2010. године. Данас је смештена тик уз море, као прилично импресиван приказ цара у његовим раним двадесетим, високог око два метра, како усредсређеног погледа стоји у својој тоги на стубу, док његова испружена десна рука показује ка води у свој њеној предивној мистериозности. На плакети је исписано његово пуно владарско име на италијанском – Нероне Цлаудио Цесаре Аугусто Германицо. Она подсећа на његово рођење овде у Анцију, 15. децембра 37. године н. е. Потом, након описа његовог родослова, она каже: „Током његове владавине Римско царство је уживало у периоду мира, велике раскоши и важних реформи.“

„Када сам био дечак, купао сам се међу рушевинама виле“, прича ми градоначелник Брускини једног пролетњег јутра док седимо у његовој канцеларији са погледом на море. „Као деца веровали смо да је био зао – међу најгорим царевима од свих. Истражујући мало, дошао сам до закључка да то није истина. Сматрам да је Нерон био добар, чак велики цар и можда највољенији у читавом Римском царству. Био је велики реформатор. Сенатори су били богати и поседовали су робове. Узимао је од њих и давао сиротињи. Он је био први социјалиста!“

И сам поносни социјалиста, Брускини се смеје и наставља: „Када сам изабран, одлучио сам да рехабилитујем Нерона. Поставили смо плакате на којима је писало: ’Анцио, Неронов град’. Неки су рекли: ’Али, градоначелниче, он је побио много хришћана.’ Одгоровио сам им: ’Само неколико – ништа у поређењу са хиљадама хришћана који су касније убијени у Римском царству.’ Добили смо предлоге од два различита вајара. Један је Нерона приказао као лудака. Одбацили смо његов предлог и ангажовали другог уметника, чију статуу видите данас. То се место данас највише фотографише у целом граду. Лети се овде окупља мноштво људи.“

Градоначелник ми прича како понекад има обичај да прошета до споменика и слуша шта туристи говоре. С времена на време чуо би их како читају са плакете – „мира, велике раскоши и важних реформи“ – и како се међу собом дошаптавају: „Каква гомила глупости.“ То су они што до смрти верују у митове, закључио би Брускини, исти они који верују у бесмислицу да је он свирао на лири док је Рим горео и који не умеју да цене трагедију Нероновог судњег дана: опхрвани владар, сад у бекству, кога су издајници убедили да се повуче у вилу северно од Рима уместо у Анцио или Египат, кога гоне непријатељи и који је избезумљен сазнањем да се једини избор који му је преостао своди на то да одабере како ће умрети. Нема везе. Владар-дечак се сада вратио кући у Анцио и поново је окружен масама.

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nationalgeographic.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име