„Непрестано у срцу понављај: ‘Христос је љубав’. На тај начин ћеш заволети све људе, жртвујући оно што ти је најдрагоценије, чак и сам живот, ради те љубави“ (Свети Јован Кронштатски, 1829–1908).
Постоје три главна начела на којима велики савремени руски светитељ темељи ову изреку.
Прво је да је Христос Бог, а Бог је љубав, како истиче Свети Јован Богослов: „Бог је љубав“ (1. Јн. 4, 8). Бог је љубав, Христос као друга личност Тројице јесте љубав, и стога је сваки Његов чин обележен љубављу.
Друго начело јесте да смо позвани да љубимо по примеру Христа, јер смо саздани по Његовом „лику и подобију“. Шта год Христос, оваплоћени Бог, јесте, то треба да буду и они који у Њега верују, ако желе да имају заједницу с Њим. „Останите у љубави мојој. Ако сачувате заповести моје, остаћете у љубави мојој“, рекао је Христос. Али да би се то остварило, људи морају да се ослободе греха који их одваја од Бога, од других и од самих себе. Они треба да се сједине с Њим кроз улазак у Цркву светим крштењем, јер је Он управо зато дошао у свет — да „сабере расејану децу Божију у једно“. У стварности, шта је свесни хришћанин ако не „мали Христос“, као Његово продужетак? „Ја сам винова лоза, а ви лозе“, каже сам Господ. Свети Јован Лествичник каже: „Хришћанин је подражавање Христа, колико је то људски могуће“. Зато нема ништа важније за верне него да свакодневно воде борбу да остану у Христовим заповестима, то јест у заповести љубави — „љубите једни друге“. То је основни циљ времена које нам је Господ дао на овоме свету.
Али постоји и треће начело на које Свети Јован указује, а које открива његово дубоко познавање људске палости, то јест свих нас. Он нас подстиче: „Непрестано у срцу понављај“. Добро је знао да верни, иако су крштени, миропомазани светим миром вере, иако редовно присуствују у цркви и причешћују се светим тајнама, ипак остају у овом варљивом свету, пуном страсти и замки, где ђаво увек вреба да их одвуче у зло. Као што каже Свети апостол Павле, сви хришћани исповедају: „Са радошћу служим закону Божијем, али видим у себи други закон, закон греха, који ме одвлачи од воље Божије“.
Шта онда верни треба да чине? Да буду увек у стању трезвености, будности и спремности да испуне свету вољу Божију. Верни треба да непрестано понављају речи Светог Писма, речи Христове, то јест да их изучавају и, ако је могуће, науче напамет, како би увек биле доступне у њиховом уму и срцу. То ће их држати на месту које им припада — у складности са самим Господом. Зато су верни стално у стању унутрашње напетости, у страху да их нека страст не одвуче од Божијег закона, иако се „на силу“ труде да не скрену. Ако ипак скрену, губе Бога и корачају право у живо блато, уплићући се у немир и пролазност овога света.
Непрестано понављање у себи Христовог имена, Његове љубави и Његове централне заповести „љубите једни друге“ најважније је за наш духовни живот, нарочито у тешким тренуцима када се страсти распламсају: услед непријатељског чина другога, увредљиве речи, неочекиване реакције супружника или деце. Управо тада морамо остати са Христом и Христос са нама. Као што у вожњи притиснемо гас да бисмо савладали успон, тако и у животним узбрдицама треба да „додамо гас“, хранећи своју вољу непрестаним понављањем свемоћних речи нашег Бога. То је оно на шта нас подсећа велики Свети Јован Кронштатски.
