Некакав младић написаће једну песму. Биће то добра песма. Написаће још неколико десетина песама уједначеног квалитета. Имамо ту, дакле, некаквог поету. То није – најпре (као у случају маторих песника). Није ни – напослетку (мада је у питању прва књига). Тај нови балетан језика пузи и грчи се и ваља се и скаче и врти се по тој сваштари, или је добри дух неког лаптопа. Тај млади човек који открива у себи једну нову способност, чини му се да је то дар и нови живот суперхероја да следи. Он, можда, тачно осећа, и не жели од себе тајну него да крилатост демонстрира без маске. Он има право.

Логично, пресоваће те песме у шездесетак страница, рецимо. Биће то добра збирка. Нека буде и књига поезије. Књижевна јавност добија, дакле, добре песме, добру књигу, и доброг – песника? Ако су песме добре и песник је добар. Али књижевна јавност не добија само новог и доброг песника: она добија и доброг човека! Његове песме, нису његове патике или мајице. Нису ни његова деца, и он им није отац. Његове песме су његове руке, ноге, очи, усне, његово срце. Његове жеље, његови снови, његова религија. Сви који су прочитали те песме, упознају се касније са песником – не упознају се, заправо, настављају започето пријатељство. Јер то је он. Само је он могао написати те песме. Само су те песме могле бити он. Млади господине, знала сам да сте то ви чим сам вас прочитала. Његов карактер, није само његова судбина. Он је његова поезија. Његов темперамент, јесте темперамент свих његових одушевљених читалаца. Он више није тај који јесте. Први је, међу сличнима.

Наш суперхерој сада не жели више никада да буде ишта друго. Он почиње да осећа бреме суперхероја. Слатко је то бреме. Он сачињава нова суперхеројска дела, сада с пуном свешћу о томе да су то дела суперхероја. Од њега се ништа више, мање не очекује.

Друга књига! Добре песме, добра књига – добар песник. Опет су ту исте руке, исте очи, исто срце. Све је то, једино, сада, нешто старије. Сада се осећа зрелост.

Трећа књига. Добре песме, добра књига – добар песник. Опет те руке те очи то срце. Све је то, једино, сада, још старије. Сада је, поред зрелости, ту и искуство. Није то више онај момчић. Није то више ни онај младић из друге књиге. Гле, оној песми, појавила се бора. А оној другој, поседела је коса. Погледај, у првој књизи, та иста, није имала седе. Али сада и ми имамо седе, рече један, и настави да ужива у поезији. Другом је већ досадио живот, па умре. Трећи се завртео у столици, заборавио се и остао тако.

Четврта књига. Добре песме, добра књига – добар песник. Опет те руке, те очи то срце. Некакве рукавице на рукама, наочаре за сунце на очима. Али препознаје га тај свет. И воли га још. Воли га, више него икада, воли, тог свог пријатеља. Па толико су заједно, прошли. А он је и даље њихов, и даље исти. И даље никада не лаже, не измишља чега нема, не пише оно што није. Отвара своје срце изнова и понуди их све. Они, кад читају његову поезију, читају оно што сами нису умели да напишу. Кад он уживо говори, они слушају оно што сами нису умели да кажу. А све би то, једнако, и они. Само када би знали. Зато је он песник. А зато ми нисмо. И зато је он велики песник. Јер нам ништа никада није поклонио, што ми одмах нисмо могли да користимо. А ми никада нисмо од њега тражили, ништа претерано, ништа ретко и луксузно. Зато трајемо. Зато пријатељујемо. Зато се поштујемо.

На двеста четрдесет седмом спрату нека галама. Јесен у Пекингу, овде турира јамахом неки клинац пред зградом. Пролеће је. Онај са двеста четрдесет седмог спрата хоће да га убије. Зна, не може степеницама па ни лифтом да стигне доле до зеленог на семафору, иначе би га задавио као пиле. Преклао би га као што му је деда преклао стотине јагњића за потребе неке печењаре. Као мачку своје бивше девојке би га ухватио за врат и пустио је да малкице само осети нелагодност, да се успаничи, да је види мало, и такву, јер се и он био задужио код ње за неколико ожиљака, што му је значило. Најзад тишина. Само још понека птичица на тој висини. Смирује се полако. Дише лепо, дугачко, дубоко. Не чује се тај мотор горе, баш много. Него ето. Погледао је на зидни сат којем је претходно ишчупао секундару, јер га је доводила до лудила. Враћао је понекад. Било је време да некуд крене. Завршио је скоро све што је имао за тај дан. Отворио је прозор, погледао доле, видео како су све бриге сићушне и сав свет пљоснат укруг као, као нека бомбица, релативно обла бомба која је домишљатошћу неког предузетника постала пљоска за крв. А крв што је ракија није мирна ни у бурету, камоли у бомби. Он је видео све, и то сасвим добро. Њега није видео нико, одоздо. Читали су га, гдегде. Знао је понеко, шта ради, и какви су то светови, и да су то, свачији. Њега није нико знао. Подизане су против њега, истина, разне оптужнице. Осуђиван је, правноснажно, али никад цео. Увек би део њега, и то највећи, остајао слободан. Сви његови делови били су осуђени у неком тренутку. Али он никада није лежао. Осуде му, рецимо, ципелу, и цепала на робију, али све остало вани. Разумете ли? Наравно, био је лош човек. Уопште то није било спорно. Никако лажно. Био је још и добар. Од тога се одлучно бранио. Ти си добар човек, кажу му, он их ишамара. Није волео да га лажу. Кажу му, ти лажеш. Он каже, да понекад. Ти мрзиш и сујетан си и покварен. Он, да загрли тог! Једном је говорио на гробу једног великог човека, и рекао је: овај човек, не заслужује, да ја говорим о њему. Умало да заврши и он, у два метра, код тог, великог. Нису, просто, знали да га одреде. Нити су знали, који је он, од оних који је. Нарочито у песмама, и причама и драмама и на славама и рођенданима колико година има, кад хоће тамо, са децом. Са тим штапићима што нешто сваки себи у браду. Мани га.

Тог дана, попео се на прозор, и скочио доле, међу њих. Требало је доста да прође, да се проспе доле, да се раствори по плочнику, у некој гомили, да их изненади. Да неко врисне. Да се обрадује неко. И летео је тако, дуго, како је летео сваког дана. Сваког дана је летео. Вијугао је, и вијао, шта нађе. А када би пао, остајао је неко време међу њима, да их понови у себи, да освежи крв, да изврши анализе, да види, како се држи, да ли је триглицерид у реду, како је тромбоцит. А враћао би се у стан, не тако лако. Него степеницама. Никада лифтом. Можда зато што тај што диже, није радио, а можда и зато што је он, а не лифт, био, покварен.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име