Имам шта немам.
О оног који нема, узео сам и шта имам.
Умножио сам гомиле.
Смицалице, стицалице, умориле ме.
Поломио сам сваког анђела у себи и мрвио их све,
Али ми њихови комадићи и њихов прах остали у крви.
И сада, мада осећам и мислим као човек –
Идол сам животињама –
Једва сам жив, о тињам! А још ни поштено крив.
Ложи ме жртва и јежи кожа:
Бледи се, негована, и црвени, стиснута, узета, цеђена;
Прођем прстима по седиштима и, проклет: задовољан.
Чујем шта ми треба, и чапнем понешто од свега.
Напослетку, све то вреди мање од најмањег ма чега
Које ме сутра чека.
Тешко је бити сит.
Гладан је још увек, макар, јадан;
Умерени су егоисти; распет је Христ.
Још сам ја за удобност кадар!
Најзад, најзад
Преузето из збирке поезије – Шарада – Поетикум – Младеновац – 2020.
