Без ниског напора не путује се високо.
Немогуће је другоме дати своја крила
А сам не полетети.
Држати корак на канапу,
Још увек је – само усхићење:
Изнова се пада у мрежу и нико не гине.
Тешко је гледати лакоћу таворења у смеху;
Лако је опоравити озлеђене – не отимају се.
Зато путујмо! – само заклоњени.
Хоћу у нама хлад нестварности.
Тик изнад нас
Верни облачић неспокојни.
Из њега капи чудотворне,
И кишу онога за чим чезнемо –
Јер само у промрзло сећање
Стаје сунце које скаче у море.
Уморила ме тискања гомиле.
Отврдла кора хлеба сам која не наједе.
Па ипак, изнутра, бео и свеж се по улици простирем,
размрвљен за птице, од животиње.
Пожелим да сам прозрачан –
али без туђе жеље ме не мине
ни вода ни сунце.
А месо и кост не дише.
То је мој загушљиви, задављујући сан: бити сит.
А хоћу чак пет дана чистог зрака!
Тек толико да сва брда утврдим у обојене облаке.
И не падам у туђе среће, него,
у њихове мрачне кутке слећем.
Толико је несреће на овом свету…
Све што можемо јесте
Да га разбијемо у парампарчад
и од његових делића направимо неке нове, веће…
Хоћеш? Нећеш?
Песма преузета из:
Шарада – Центар за афирмацију стваралаштва Поетикум – 2020 – Младеновац
