Слова крваве бајке нису исписана само у чувеној песми Десанке Максимовић. На данашњи дан пре та;но осамдесет година 1941. жврљана су дрхтавим рукама на ђачким књижицама, личним картама и полеђинама коверата.
Писали су их људи знајући да ће бити последњи поздрав који никада неће моћи да изговоре вољенима. Писала су их и деца.
‘“На овом месту уписаће се евентуалне промене“, искуцао је неко у ђачкој књижици дечака са слике. Неко ко није ни слутио да ће та евентуална промена бити смрт.
Знајући да ће уз бат војничких чизама бити одвучен на стрељање, српски ђак је обичном оловком једино стигао да напише „Драги мама и тата, последњи пут“
Музеј у Kрагујевцу чува на десетине таквих поздрава. Један припада Радославу Симићу.“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене“ написао је човек, вероватно својој ћеркици.
Опраштала су се деца од родитеља, растајали су се родитељи од деце. Један очајан отац стигао је једино ово да поручи малишанима:
„Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза“.
Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“
Тешко је поверовати да је овакво зверство људско биће могло да почини другоме.
Још је теже ако знамо да је то учињено најмање 2.400 пута. Толико је било убијених. Пре 74 године стрељачки вод без милости убио је 40 деце млађе од 15 година, убијен је и 261 средњошколац. Нису поштедели ни 15 дечака, чистача обуће.
Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“
Никада их не заборавимо.
