У свакодневном животу за све што намеравамо да чинимо све време тражимо неке „генералије“ унапред: да ће све бити добро, безбедно, успешно. Спремни смо да нешто урадимо само ако смо унапред уверени у успех тог дела, односно да нећемо имати никаквих непријатности. То сведочи о томе да у основи нашега живота леже самољубље и егоизам. Не желимо ништа да ризикујемо, ништа да изгубимо: ни свој мир, ни свој комфор, ни свој успех. Тугујемо кад нам ствари у животу не иду добро, а радујемо се када нам све иде онако како ми желимо. Направили смо “ Хришћанство“ по својој мери: да нам све буде „потаман“, да смо „успешну вери“, да нас сви хвале и поштују. Ако нас дирне неко црквено појање, пустићемо сузу и умислити да смо свети! Ах, каква је то заблуда која никакве везе нема са духовним животом!
Све што смо о Хришћанству схватили је да је оно „вера радости и оптимизма“. Али, радост схватамо на површан начин, као психолошко осећање да је „све у реду“ , „да све иде као по лоју“. Међутим, чим дођу искушења или невоље, ми духовно падамо, руше се и наша вера и наш духовни живот.
Ту лажну духовност можемо да превладамо само ако се упустимо у ризик вере, држећи се чврсто за руку Господњу. Морамо бити спремни да ризикујемо свој животни мир, навике комфор. У духовном животу нема никаквих „гаранција“ осим Крста Христовог. Духовни живот се не своди на мирно читање духовне литературе, мирно одлажење у храм, мирно уживање у црквеном појању. Духовни живот почиње тек онда када смо спремни да претрпимо губитке, да трпимо искушења, да се жртвујемо, када се научимо да прихватимо Бога Који „ћути“, Који не одговара одмах на наше очајничке вапаје.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
