У свакодневици за све што намеравамо да чинимо све време тражимо неке „гарантије“ унапред; да ће све бити добро, безбедно, успешно. Спремни смо да нешто урадимо
само ако смо унапред уверени у успех тог дела, односно да нећемо имати никаквих непријатности. То сведочи о томе да у основи нашега живота леже самољубље и егоизам. Не желимо ништа да ризикујемо, ништа да изгубимо: ни свој мир, ни свој комфор, ни свој успех. Тугујемо кад нам ствари у животу не иду добро, а радујемо се када све иде онако како ми то желимо. Направили смо „Хришћанство“ по својој мери:
да нам све буде „потаман“, да смо „успешни у вери“, да нас сви хвале и поштују. Ако нас дирне неко црквено појање, пустићемо сузу и умислити да смо свети! Ах, каква је то заблуда која никакве везе нема са духовним животом!

Све што смо о Хришћанству схватили јесте да је оно „вера радости и оптимизма . Али, радост схватамо на површан начин, као психолошко осећање да је „све у реду , „да све иде као по лоју . Међутим, чим дођу искушења или невоље, ми духовно падамо, руше се и наша вера и наш духовни живот.

Ту лажну духовност можемо да превладамо само ако се упустимо у ризик вере, држећи се чврсто за руку Господњу. Морамо бити спремни да ризикујемо свој животни мир, навике, комфор. У духовном животу нема никаквих „гарантија“ осим Крста Христовог. Духовни живот се не своди на мирно читање духовне литературе, мирно одлажење у храм, мирно уживање у црквеном појању. Духовни живот почиње тек онда када смо спремни да претрпимо губитке, да трпимо искушења, да се жртвујемо, када се научимо да прихватимо Бога Који „ћути“, Који не одговара одмах на наше очајничке вапаје.

 

Духовни живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име