О чему да причамо, а гониш ме да причамо?
О чему, о којој теми…?
И да не почнеш,
и да уста не отвориш,
знам већ из пређашњих разговора
куда ће и овај одвести, зато причај.
Причај, а ја ћу ћутати.
Ћутаћу као заливен најјачим оловом.
Једино се са оловом распричам,
а са челиком препознам од прве.
Од тебе могу само чути непромишљено,
нескривено, незајажљиво и неразумно.
Самохвалу и непоштовање!
Само причај:
о приземној жељи,
простачким ријечима,
животињском нагону,
звјерском сладострашћу.
О свему оном чега се стидим
и што не желим да будем.
Храбро, нападни честитост, мушкост и чојство,
Дотакни се неба и опет до земље,
Псовка је твоје све и свја!
Ваља се,
шта је разговор без псовке;
тако се подиже его, тако се постаје ЈА!
Изнеси накнадну памет!
Не признај грешку, ни своје гријехе,
оправдај их!
Утопи чежњу у недодирнутим бедрима
искапај очи за невидљивим њедрима!
Јер све је то твоје,
и све само тебе чека, принче!
Измами лажно сажаљење, свече!
Истисни барем једну сузу из ока,
као из суве дреновине кап воде.
Не, ниси ти жељен, нити жēљан,
Такви се грешком судбине роде!
И све то, али само немој ходати,
Нипошто по некој ливади или бријегу!
Слушаћу те,
Али не могу гледати,
Звјерињи траг по меком снијегу!
