Немања Зивлак: ТЕБИ КОЈИ СЛАВИШ

Не, ја ти нисам душманин али ни брат,
Уствари, шта сам ја теби?
Кућу сам ти сазидао,
А ти, мене, разбрате –
Србосјеком у незарасли врат.
Не, ја нисам ово хтио да будем
И твоје зло није пробудило зло у мени!
Ми се још бројимо у људе
Онај остатак народа
Покошеног и слишћеног
Са родног огњишта протјераног
И до живота
У бијелој књижици убиљеженог.
Овај пут који „србовањем“ зовеш
То су стопе мученика
Затвореника и паћеника
Тај пут ми нисмо бирали
Тај пут сте нам ви уцртали
У крилу мајчином, бабиној кикљи,
Шаторском крилу или под цирадом;
К’о стоку, без крува и воде – прогнали!
Ми нисмо пријатељи, ми нисмо род
И док Бог држи небески свод
И док Сунце мирно плови
Од искришта до почивалишта
Ти и ја смо један другом – нико и ништа!
И овај зид између нас
Који сеже до небеских двери –
То је зид од лобања мојих праотаца
Да дијели заувијек људе од звијери!

literaryworkshopkordun.com