Наоштри то перо и записуј синко –
Почео је старац распирујућ’ ватру –
То је било вријеме зла и опомене
Кад нељуди хтјеше човјека да сатру.
Пуцали су тада у Господа Бога
Ко је диг’о главу освануо није
Трпити се мора и што се не трпи
Истина се скрила у трапу и огњу
Али се кô вино из чаше пролије.
И ево је данас, па запиши суву
Не уписуј име још ми трнци иду
Закуни се синко на соли и круву
Схватити не можеш шта све човјек може
Када се у нега усели сâм ђаво.
Тако ми крсне славе и Божића
Иконе моје, здравља и среће
Ништа ти старац слагати неће.
Притисла мука са сваке стране
Јад, чемер, сиромах – а сам на огњишту
Без стоке, без њиве, без радила свога
А гладна уста кору крува ишту.
Радих ђе могах и шта сам умио
Кривио кичму по овом камену
Али и то зрно што ми хоће узет
Зрно људскости у злом времену.
Напакостили се – осилила багра!
Двије клипе више ако си имао
Погино си главом ако ниси дао.
Додијало синко и бирати мораш
Или да те нема ил’ да будеш робом
А ја млад и аран, бојао се нисам
Пун снаге и чежње за милом слободом.
А људи ко људи крила ми ломише –
Цијели ми вијек о глави радише!
И одлучих једно вече биће зимско
Да сачекам горе изнад Провалија
Са пушком и метком злотвору да судим
Јер не могах синко, душу да повратим
Од сплетова ала и шарених змија
Што су ми се сплете па даве и гуше
У очи ми својим језиком дирају
И хтјеше да узму једино што имам
Да ми узму Бога и крсну славу.
Но, у пола ноћи, у моје снове,
Дошет’о је неђе из дуге даљине
Свети Сава, лично, с телећим ушима
Погледа ме тада и благо ми рече:“Сине,
Не чини то што си данас заумио
Ја са њима рачун отворени имам.
И они су моја брига и бригање
А ти зором цркви, срећно ти свитање.“
Одустадох, синко, од замисли своје
И мислим о томе ево по вијека
Јесам ли се, Боже, ђегод огријешио
Па да светац у сну походи човјека.
Ал недуго затим, запиши и ово,
Сва тројица оних што ми зло чинише
Завршише тако како завршише.
Све ти ово причам, запиши и памти
Праведника синко Бог ће да награди
Буди увијек човјек нека те не брине
Ко у шта вјерује и како то ради
Ти се моли Богу, Бог је међу нама
Није било никад – зло надјачат неће
И свици се виде тек кад падне тама
Зло је било чедо, ал’ зло је за нама!
Кад заврши своју исповјест и дрво
Додаде у шпорет да се ватром жари
Маши се за цигар из свога шарпеља
И оста ми слика једног трпежника:
Благо лице старца – старца светитеља.
