Теби, мученице, оду ноћас пишем.
Што цвијеће у косу никад ниси сплела,
Што су ти мараму црну увезали,
И сузу у очи, за народ и села.
Теби, ево, мајко, што си ме млијеком
Са рањене дојке умирућ’ залила,
Теби руке пружам, главом мјесто тражим,
И топлину твога увијек милог крила.
Погнуте главе као пред иконом
Стојим пред тобом, страдалнице вијека,
И гледам у ране, ожиљке и боре
Док у мишицама ври ми крви ријека.
Све авети свијета, и погани црви
Грабише се око кости и твог меса,
А ти, увезана челичним ланцима
Лелечеш до Бога, пуцају небеса.
Мајчице моја, рођена, мила!
Смрвљене лобање мојих праотаца,
Твој су бедем тврди с којег ћу кидисат’,
На хорде злотвора, грдних грабљиваца.
Са тих ће бедема душманин проклети
Скакати у амбис распукнуте главе,
И нико ти више образ узет’ неће
Заручнице Светих, Лазара и Саве.
Ако се огласе опет трубе бојне
За тебе ћу, мајко, радо поћи први
Да душмана сретнем међ’ костима светим,
У ријеци мојих праотаца крви.
Та је ријека, мајко, тапија и залог
Да ни зрно тебе никоме не дамо
Да се узидамо с лобањама голим,
И да синовима шанац остављамо.
