Бакарно вече спуштало се с миром
Жар небески склизну у заклон планина
Сва природа крену ка смирају своме.
Само изнад тебе, поље божурова
Још на хоризонту као пламен свијеће,
Силни витезови боре се и ломе.
Ту, ђе крст и причест мјера су и међа
Неумрлог српског слободнога духа,
Ту су виле стригле своје дуге косе
Изнад Грачанице, у бескрају жртве,
За небеско царство и пољане рајске.
Још хати на плећа јуришнике носе.
Распета си, земљо, вјечних литургија
Као Син Господњи на тисовом крсту.
Распетој ти служе крштење, опијело,
За све зле и мале, у сутону духа.
Задњим дамарима опроштај тражиш,
Док копље чекаш у смождено тијело.
И у томе часу нек се земља стресе
Нек прокључа ватра и небо пролије,
Јер у часу твоје побједничке смрти
Земља ће препући од стида и срама.
Немоћно ће гледат’ адовски синови, ‒
У самртном трену, Ти ћеш васкрснути.
literaryworkshopkordun.com
