Био је тужан дјечак
Kоји је сакупљао бисере покапале низ лице
Увијек у погрешној, прашњавој дружини;
Гологлавом, мусавом тиму.
Дању и ноћу на тамној страни улице.
Тај рашчупани подеранко,
Очију плављих од небеса, прћастог носића
И косе црње од ковачевих гаравих руку
Желио је да сања безбрижне снове
Јава је лажни улог без покрића.
Никада довољно сит.
Неошишан, крмељав, рањавих дланова и кољена,
Али дрчни бунџија и правдољубац
Хајдук из првог луга
Јунак из старих прича и времена.
Он није остарио
Нису му боре ишарале лице него се смијеши
На балерину из музичке кутије
Покварену, зна, али јој каже:
„Хајде, мила, још једном заплеши!“
Желио је и сањао друго,
Али малиша на вјетрометини вјекова спава!
Скупи руке преко кољена,
Покрије се небом, подметне ливаду:
„Лаку ноћ, небеса, ускоро свањава!“
