Не тражи моје стопе
по цвјетним ливадама,
Нити изгубљене трагове
наших успомена,
Ни косе ми нема у твојим
бесконачним надама,
У запису неких срећнијих времена.

Рашири над рањеним срцем
кишобран од челика,
Због љубави у коју је један живот стао,
Сем суза ту нема боје очију
ни умилног лика,
А ја сам своје ледом оковао!

Kад си отишла јутро се рађало ново
Пејзаж је обасијавала сунчева зрàка;
Само су низ лишће капале капнице росе
Још памћење гребу распуштене косе;

Ти, најљепше чедо Дионино и Зевсово,
Пјесници су сањари и боје се мрака!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име