Пожелим често свитак давнашњег кроја
Да окачим на њега све сјајне звјездице
Неправилних облика, гласова и боја
Прегршт дуката – наше ћирилице.
Занесено тражим на небеском своду
Тамо гдје се Мјесец од Сунца сакрива
Храбра слова која су пјевала слободу
Гласно пркосећи:“још увијек сам жива“!
Прикупим их у наручје као мала чеда
Ту ближе срца гдје студен не влада
Увезано саће – кап најслађег меда
Скупљеног из нектара давних рукосада.
Нису то пусти знаци за ријечи и риме
То смо добили да потомцима предамо
Као славски колач, икона и име
Путир којим вјековима наздрављамо
Она мрва због које смо странац странцу
Наша прва алка у генетском ланцу!
