Много шта сам заборавио из дјетињства. Многе успомене су остале спаљене у кући испод планине. Многе слике, драга сјећања, пријатеље које тражим свијећом по свијету…много за један живот, превише за филм.
Једно не могу заборавити, једно је остало дубоко урезано у сјећању, готово као какав печат, жиг, нешто што човјека прати цијелог живота: мирис јабука петровача!
Учени и образовани људи знају како се ти мириси зову, како се мијешају, особине и друго, а ја овакав какав јесам, знам само да је јединствен.
Могао бих га препознати међу хиљаду парфема и колоњских вода.
У сну се не сниле, као да су ми пред очима.
Петроваче, веће од прегршти дјечије, рађале су у воћњаку мога ђеда.
Не памтим почетак љета кад оне нису мирисале. Цакле се на мјесечини као, Боже прости, ореоли каквих светаца.
И миришу, миришу неописиво; као да и оне предосјећају да им се ближи крај и да их за неколико генерација нико више неће мирисати.
Рат, рат је највећа несрећа, али ваљда тад и људи имају изоштренија чула, постају ко звијери. Осјете што у нормалном животу не би осјетили. Дјеца поготову.
Рат је, страдање, али опет, матер нас пошаље код бабе у Грковце, село у Ливањском пољу.
Иначе, што је рађало у Ливањском пољу, са сјеверне стране Босанског Грахова се није могло замислити.
Код њих рибизла и грожђе – код нас ни шљиве нема честито.
Два свијета.
Одемо, ноћимо, будемо, а мени петроваче лупају о прозор.
Баба, старица, жена која је сахранила чојека, браћу, родитеље, стамена и поносна. Пркосна!
Онај црни рубац на глави само притеже, до пуцања.
Нема јој дјеце близу, а она стријепи, стријепи и ћути. Чује ђе грува, а само мисли чија душа сад оде на небо, не дај Боже моје, а сви су њени. Мање или више.
А оне петроваче миришу ко никад.
„Заврши се и тај несретни рат!
Женско чељаде је рођено да дура, у рату још више него у миру. Пошаљи брата, ћаћу, сина, чојека…и чекај кад ћеш црни рубац повезати око главе. И никад га више нећеш стаћи кад га једном устакнеш.
Ћаћа и матер ђе год пођу, поведу и мене са собом. Шта ћеш, најмлађа, а женско. Два брата што су у четниције били, емигрирали, ћаћа и матер проказани, као да су кужни. Поведи ‘амо, поведи ‘намо, заглèдам се ја у Илију. Мученик, пролетер, израњаван у рату, испрокидало га баш к’о ситницу.
Пролетер, е црније дана, њима и њиховом пролетерству. Покупило дјецу од оваца, младо, неискусно, лакомо на пушку. Ко наиђе и дâ му пушку, он оде са њим, а кости остави Бог зна ђе. Гледа он мене, гледам ја њега, и деси ти се живот, очи моје.
Подметни леђа, ‘едно, двоје, троје, четверо роди, па јопе подметни леђа.
Чула сам да су ђеверови штитили снаје, ама моји мене нису. Него понеси и потеци. Прође ти живот, прође мука. Умрије ћаћа, умрије матер, браћа, род…
Оде на небеса и Илија, а ја јопе, подметни леђа, и дурај!“ – дивани и затeже рубац.
Стојим испред те куће ђе је јасен никао, не видим му краја.
Стојим и ћутим, кувам, и стежем срце ко некад баба Мара рубац око главе.
Стежем да не пукнем и гледам у воћњак ђе више нема јабука петровача, али осјећам мирис, осјећам мирис свјеже помуженог млијека, мирис крува из шпарета…
Ваљда се то не може избрисати никаквом гумицом. Можда су смислили начин да раселе људе, али начин да им избришу сјећања, то сигурно нису.
„Ћути и дурај, и гледај да како замиришу опет петроваче, ако не теби, онда твојој дјеци, да се имају чега сјећати, очи моје!“ – чујем.
