Тек што Сунце просу бисер из букаре
И зора се јутром окити к’о вијенцем
Оде низ точила, литице, омаре…
Звук звона и фреска са Богомладенцем.
Тамо гдје се Унац са зеленом Уном
Од постанка грли и у њу улива
Сред Тромеђе што је овјенчана буном Тече ријеч Господња као вода жива!
Рука је Свевишњег, прије него ико, Украсила дјелић небескога раја
Са светим олтаром; Творац га је слик’о!
На спас и на здравље милог завичаја.
Када све заћути, чекајући Сина
Земља и небо у бескрају мира,
Васкрсење мртвих, живот новог вијека Чуће се из дола, тамо, из далека
Херувимска пјесма поносног Србина
И звоно са древног Рмња манастира!
