Било их је петорица браће,
Одњихани под истим грудима;
Исте боје косе – као код ћаће!
Негдје је било записано у времену
Да ће се и они звати људима.
Милутин и Бошко су пали под куршумима
Стрељачког строја након атентата
И прије него олово подера кошуље
На момачким прсима
У глас су викнули:
„Само да загрлим брата!“
А онда су након Солуна
И послије силних пролома и плотуна
Симо, Јован и Стеван
Као побјешњели због братских глава
Гонили швапске, бугарске
И аустроугарске пукове
Кроз равнице и шуме букове
Широм земаља јужних Словена
Да им за вјекове остане успомена:
Србин је вук кад брани кућни праг
И кад му се на истом појави враг!
Честити преци, вјечна вам слава!
