Слављење неморала, кича, шунда, псовки, примитивизма – једном ријечју свега онога што није природно и нормално; а са друге стране понижавање, игнорисање, чак отворена мржња према свему оном што је смислено и ваљано, према свему оном што је осјењено љубављу и добротом – најкраћи је пут у нестанак једног народа!
У таквом, бесловесном, миљеу рађају се најгори од најгорих; такво друштвено уређење свакодневице води само и једино ка општој катастрофи, незнању, примитивизму, дивљаштву једном ријечју. Сигуран сам више него икад да је ова пошаст само пролазна станица у бурној историји мога народа, као и генерације којима је уписивана двојка „да прођу“.
Ми се не боримо за ту фамозну „двојку“, нама је чиста петица мјерило националног и духовног уздизања.
Ја сам сигуран да је можемо имати, али се морамо мало потрудити, неће нико умјесто нас, на том испиту нема преписивања, и сви смо на њему, од седам до седамдесетседам!
Ми нисмо генерација којој је предодређено да јуриша на ровове, барем не засад, али смо генерација која мора научити добру, разуму, љубави и родољубљу генерације које долазе, и ту нема алтернативе!
Ми смо алка која не смије попустити, ми на то немамо право, јер историјски гледано нама није запао камен већ хљеб!
