Хоће да ме покрсте именом варварина
Ту уз лавор са устајалом барушевином
Свезали су свежањ чемерике из урвина
Сијеку једно дрво да владају планином!
Док суманути таламбаси грају и јече
А виолина свира неразумљиве пјесме
Kроз облаке Сунце пучину испече
Ни капи студенца са циганске чесме.
И све је ту, есцајг, тањири, свита и кор;
Сузе и смијех, опијум и хистерисање…
Није поклекла планина – сијечете бор,
Узалуд вам бечки ђаци радовање:
Над поносом једног неистомишљеника!
Искривљено огледало пуца пред вама,
Слика барског кала – ваша је слика!
Kо сам ја док вас ждере полеђине тама?
Ја – сâм себи нико, сам себи стран
Ја – нисам покрштен, ја сам жртвован!
