Волим те мале, руске трговине.
Магазине, како би Руси рекли. У мом сусједству смјештена је једна.
Мала, руска, трговина.
Имам обичај да често залазим на мјеста која су обичном човјеку досадна, неинтересантна. Свјестан животне поуке да је љепота у оку посматрача, тражио сам једног поподнева сву љепоту душе једног старог, великог народа. Пут ме одвео у малу трговину на углу двије улице једног западноњемачког града. Грешка би била помислити да површно гледано постоји нека разлика између те и свих других трговина. Ни случајно. Сличне, или потпуно исте као и све друге трговине.
Но, кад човјек крочи унутра, необичност и разноликост су пажљивом оку тек тад видљиве или ипак треба те разлике осјетити очима које физички не виде.
Прије касе, на јасно видљивом мјесту, самовар са великим позлаћеним именом мајстора. Скромни излог са увршеним купама најразличитијег воћа и поврћа, посебна расхладна витрина са рибом и рибљим специјалитетима.
Риба је спасила руски народ, не једном у историји. Полице са колачима, сухомеснатим производима, јерменским вином и коњаком, вотком, и шта све не.
Све вријеме док разгледам и упијам погледом необичност обичности водим необавезан разговор путем телефона, желећи да га што прије завршим, ни сам не слутећи да ће ме језик којим причам, мој матерњи, за који тренутак даровати најљепшим искуством тога дана.
У маленом пролазу, превише уском да се окрене један крупнији човјек, старица се труди да са највише полице дохвати пирошке. Ситна, крхке грађе, са шеширом и наочарима највише ме подсјећа на неку даму из руских бајки. Младост која је прошла није до краја однијела сву љепоту са њеног лица и јединствене, аристократске црте увјеравају ме да је некада била љепотица. Комплет небеско плаве боје и брош на реверу свједоче да поред младости старица није изгубила лијепи укус за облачење.
Помажем јој да дохвати, размишљајући да ће вјероватно неко некад и мојим родитељима исто помоћи, јер добро дјело рађа увијек добро.
Уз њено – „Спосибо!“ – и моје – Пожалуйста! – окрећем се и у пола корака стајем кад ми додаде на руском:
„Младићу, Ви говорите српски?“
Да – рекох – то је мој матерњи језик.
„Дивни језик, дивни људи, руска браћа – настави – причајте ми на српском.
Молим Вас, учините старици, правите ми друштво?!“ – додаде.
Одлажем трговачку корпу, без журбе, мимо обавеза, центар свијета селим у разговор са старицом која жели чути српски језик, ка оној која чује српски глас и која се српском гласу радује.
„Ми, Славјански, смо из Бахмута, Новоросија, Славјаносербија – настави.
Мој дедушка, Иван Алексејевич, борио се у саставу Добровољачке дивизије, касније корпуса, у нашој кући су боравили Срби, док нису отишли на Солунски фронт. Капетан у царској коњици. Висок, плав, румених образа, снажних рамена и маркантних црта лица био је понос Бахмута и свих нас. Умро је у Сибиру.
Мој отац, Николај Иванович, родио се послије Великог рата. Као младић учествовао је у одбрани Севастопоља, и све до „на Берлин“. Из рата је изашао као старац, а било му је само двадесетпет година. Мало је причао и много самовао. Скоро никада га нисам видјела да је ватру потпалио. Када би наша мајка подлагала ватру, обично би се окретао око себе и тражио погледом нас, дјецу. Ја сам рођена одмах послије Отаџбинског рата и крштена у Николајевском храму.
Распричала сам се, а желим да чујем Ваш глас, Ваш дивни српски језик.
Имате родитеље?“
– Да.
„Слава Богу, нека дуго поживе.
Знате, мој сиромашни отац није био дугог вијека. Од једне безазлене прехладе, стање му се погоршало и након неколико мјесеци лијечења, преминуо је у Севастопољу.
Видим, породичан сте човјек!
Како Вам се зову дјеца?
Дјецу никад бројем не називајте, имам двоје или троје. То није лијепо. Свако дијете је универзум за себе. Кажите, имам сина па по имену, или кћер, па по имену.
Ја имам Алексеја и Свету, обоје живе у Петерсбургу. Алексеј је професор, а Света ради као васпитачица у вртићу.
Алексеју је четрдесет и осма, а Свети педесета. Показаћу Вам слике.
Ја сам дуго радила у дипломатији и сад кад сам се пензионисала живим мало у Петербургу, мало овдје.
Зашто ништа не причате?
Не стижете, само слушате ову баку и њен живот.
Очи су огледало душе, зар не?!
Вас муче многе бриге, лијепи мој младићу.
Без бриге, ништа није готово.
И кад помислимо да јесте, како каже наш свети цар, никад зло није побиједило!
Додајте ми, молим Вас, маслине.
Увијек ме сјете на Грчку. Ах, та дивна братска земља. Знате, Грци су такође православни.
Ви сте из Србије?“
– Не, ја сам Србин из Босне!
– „Да, сјећам се да је син наше комшинице Људе био добровољац у Босни. Ишао је да брани браћу! Његов старији брат, Сергеј, је такође бранио Космет. Космет као Бородино или Куликово, и Косовска битка као Куликовска битка. Русија је тада била немоћна. Наше срце је куцало са вама. Бирократија и рђав режим су пријетили да поред великог Совјетског Савеза униште и саму Русију. Слава Богу, преживјели смо. И ви ћете!
Зашто долазите овдје?“
– Пожелим се ријечи, разговора, свега оног чега немам на сваком педљу. Пожелим се уточишта.
„Младићу, сваког уторка овдје дају чај, дозволите ми да Вас позовем сљедећег уторка на чај. Пијете чај?
Хвала Вам на времену које сте издвојили, смијем ли да Вам помилујем образ? Мој Сергеј је нешто мало старији од Вас. Имаћу осјећај да милујем своје дијете по образу.“
– Да, наравно!
„Мој дедушка ме чека код куће, сад морам да кренем. Обећајте ми да ћете нас посјетити. Василиј би Вам се обрадовао. Поведите супругу и дјецу.
Као код своје баке, као код мајке! Ми желимо да чујемо ваш глас, ми смо наши!
Срећно, драги младићу!“
Волим те мале, руске, трговине.
Одлазим често. Идем да осјетим топлину, да чујем и да ме чују.
Одем код оних који ме воле.
Одем…кући!
