Тишина, прекрила поље, небо и шуме
Врелина, спарина, дан без дашка вјетра
А збјег у точак историје убачен
Као у млин!
Меље се с једне на другу окуку
Стопа му је већа од метра
Нико да се гласне, ћутке, смирено
А молитве о небеса као о бубањ туку.
Понеки уздах, понека суза,
Роптање болно
Наслоњена избраздана лица
Питања и одговори,
Све је у врећи брашна
Је ли све била наша странпутица?
„Погледај! “ – заусти старина –
„Можда ово није ни тако рђаво?
‘ајде знај, јадна главо, да се бар спаковасмо
Сад кад стигнемо код рода па нас пригрле
Да нас питају за живе и оне који осташе
Јуче сам нешто мислио –
И ево, да те питам право“ –
А пита свога исписника,
Његова слика и прилика,
Његов одраз у огледалу
Ћелава глава уз ћелаву главу –
„Ђе нам се ђеде онај мали
Што смо га на раменима по сњеговима
До школе на смјену носали
Бјеше ли оно Симиног Петра
За науку му дадох из штале јуницу
И два метра жита у зрну
Али нам се он никада не поврну.
Можда нас он сачека тамо ђе идемо?
Или се снаш’о…“
А збјег само меље!
„Виђе ли ти послије онога љета малога Станковог
Купио је са мном шљиве и презрело воће.
Прикричио сам му да нам се врати,
Да га послушамо,
Рече да ‘оће…
А сада ни њега нема, ко зна ђе је,
Можда се и он снаш’о?!
Добро, проговори!
Знаш ли онога мусавога малишу?
Што није успио да се снађе
Није стиг’о!
На њега оборише стијене и стабла;
Вагоне и лађе
Само што није хтио како други хоће,
Није хтио како му се каже!
Е, наше погажено жито
Е, нашe узалуд узрело воће!“
