Како само умијеш тако
Сама себе да претичеш
Журећи ка срцу моме?
Како, а није обично и свакако,
Значити колико ми значиш
И да ме трептаји к’о сијенку ломе!?
Је ли то само сан или јава,
Или вежем брод на пучини,
Или је све само једна нада;
Да наслоним главу гдје ти глава спава
Док ти тражим свице на мјесечини:
Испред тебе – нико никада!
