Ми смо га звали – Дадан.
Дадан је Ц_иганин по његовој, изричитој, жељи.
Његово право име и презиме нико није знао. Не вјерујем да га је крио, прије вјерујем да га није ни имао.
Долазио би тако, изненада, на старом Роговом бициклу, обавезно са двије кесе, лијево и десно закачене на волан и корпом иза сједишта напуњеном ситницама скупљеним од оних којима нису потребне.
Дадан је био само по лику исти као јунак из Кустуричиног филма, све остало је било сушта супротност.
Ненаметљиво, више као човјек префињених манира прилазио би столу за којим сједимо и онако, брандовски, ноншалантно нам показивао ниску као креч бијелих зуба.
– Пијете а платиће Дадан, је ли тако, момци?!
Умјесто одговора настајала је салва смијеха. Никада нисам живио у предрасудама али нисам ни могао претпоставити да човјек може памет наћи онда кад јој се најмање нада.
Сједим за столом, нешто записујем, крадем Богу дане…
Чујем кораке, али и да се не окренем знам да је то он – Дадан. Попут мачке, тихо – а опет фрајерски и готивно – прилази столу.
– То ти нешто за Нобела, а? – шали се.
– Не, за душу и за ракију. – прихватам шалу.
– Је ли, Дадане, одакле ти знаш за Нобела? – питам.
– Е, мој јаране, ја га од бакра правио! – одбија озбиљност.
– Не зезам те, озбиљно мислим, знаш ли ко је Нобел?
– Реко’ ти, ја га салив’о од бакра и алуминијума, како нећу знати. – већ пуцамо обојица од смијеха.
Наставља…
– Шалим се, нисам, али знам ко је он. Видио сам на телевизији. Неки странац. Замисли, пјесниче колико су људи проклети и охоли.
Додјељују награду за неко дјело, као да само дјело није награда, али од Бога.
Као да сам таленат што га човјек има није награда од Бога, него тај свој таленат носи људима да оцијене.
У том престижу, јаране мој, ту је сва несрећа људи.
Ја сам срећан што знам да не знам, а ви сте идаље несрећни што знате да знате. Схвати то, пјесниче, како оћеш, али то је тако.
Ја који не знам ни шта је на тој књизи написано, мање сам несрећан од вас који знате, а нисте срећни због тога.
И кад би све сазнали, опет би били несрећни јер нисте Богови.
– Чекај, јаране, није то баш тако све. – покушавам да га прекинем упадицом.
– Како није, бре?!
Ево, размисли мало, пјесниче.
Ја сам слијеп, слијеп сам јер не знам читати и писати, немам појма шта је ту написано, ‘одам по овом свијету као посљедња кучка, и опет – опет дођем међу ону своју дјечицу, са кесом натрулог воћа и сви срећни.
За то вријеме, ви који знате и читати и писати, који имате и куће и све друго, охоли кукате и јаучете горе од мене, уствари незахвални за све дарове које можда и не заслужујете.
Размисли, јаране, није тешко, толико сте срећни, а опет несрећни јер нисте свјесни своје среће. Тражите награду за награду, а не питате се јесте ли је уопште заслужили и не мислите о томе да је довољан само тренутак да останете без те награде.
Охолости људска, име ти је престиж!
– Добро, Дадане, је ли све тако у животу?
– Јесте, мој пјесниче, а ти ако не вјерујеш провјери.
А сад нам зовни двије ракије, само срећни пију ракију!
