Проблем коегзистенције са такозваним „опипљивим светом” људским чулима неопипљивог света био је тачка неслагања и спора између теологије, филозофије и егзактних наука. Овде се расправља о еволуцији овог погледа од пресократских филозофа до модерне физике. Наведени су и аргументи који су важни за теологе како би пратили достигнућа савремене науке. Ово је посебно важно за антиретичко-приговорну теологију која покушава да побије метафизичке ставове хришћанске теологије кроз идеје углавном засноване на налазима егзактних наука.
- Увод
Проблем који је кроз векове био тачка неслагања и спора између филозофа, теолога и егзактних наука јесте проблем постојања људским чулима невидљиве, али стварне и објективне стварности која коегзистира са тзв. „опипљивим светом“. Интересантно је показати да постојање таквог „неопипљивог“ света није у колизији са савременом науком и дискутовати о развоју такве идеје.
Овде примећујемо да је карактеристична особина савремене теолошке стварности настојање да се побију метафизички погледи хришћанске теологије кроз изражавање идеја углавном заснованих на налазима Егзактних Наука (Antiretic -Objectionable Theology). Данас, међутим, знамо да ће се садашња научна сазнања проширити, кориговати, допунити, а неке „истине“ чак и поништити у будућности под притиском нових драматичних научних открића. Стога је за теологе корисно да детаљно проучавају нова достигнућа егзактних наука. У ствари, предлажемо им да крену путем хришћанских црквених отаца и постану стручњаци егзактних наука своје епохе (као на пример Свети Василије Велики [1]).
Питање ‘неопипљивог света’ може бити добар пример у прилог овој изјави.
- Наука и неопипљиви свет
Концепт модерне физике и астрофизике драматично се разликује од науке ранијих векова.
Када је након „коперниканске револуције“ почео „развод“ између науке и теологије, наука је почела да се заснива на аристотеловским, материјалистичким и позитивистичким идејама о важној улози здравог разума, „материје“ коју могу замислити наша чула и њутновског простора као простора у коме смо као у „соби“ без икакве интеракције са њом.
Људски здрав разум, логика развијена кроз наша чула, у то време се често сматрала научном логиком. Данас се модерно научно размишљање одваја од „људског здравог разума“.
На пример, Њутново начело да тело неће променити своје стање кретања без деловања силе је сада евидентно, јер на пример свемирски бродови делују у складу са њим. Међутим, било је супротно аристотеловском мишљењу заснованом на „здравом разуму“ да ће се без дејства силе брзина тела смањити и оно ће коначно доћи у стање апсолутне непокретности на непокретној Земљи са седиштем у центру Универзума.
Класична физика, заснована на Њутновим „принципима“ и њутновско-еуклидском простору, била је основа неслагања између науке и теологије о постојању незамисливог „неопипљивог“ света.
Тријумф науке било је откриће нове планете – Нептуна, откривене „врхом оловке“.Jean Jacques Urbain Le Verrier је израчунао њену позицију, а када је његов пријатељ Johan Galle погледао кроз телескоп била је на предвиђеној позицији [2].
Почетком 20. века изгледало је да су сви проблеми физике решени и да на „кристално чистом небу” класичне физике постоји само један мали „облак” – бизаран резултат Мајклсон-Морлијевог експеримента, да је збир брзине светлости и брзине Земље је у било ком правцу једнак брзини светлости [3].
Међутим, овај резултат је драматично променио наш поглед на простор и време, показујући да је Њутнова класична физика само доња граница брзине ширег концепта природе.
У ствари, класична Њутнова физика указује да се простор може у потпуности описати еуклидском геометријом. Међутим, Ајнштајн је уз помоћ Опште теорије релативности показао да простор није еуклидовски, већ је описан другом геометријом, суштински различитом од еуклидовске – Римановом геометријом која чини суштински оквир за ову теорију [4].
Ово не би било од велике важности да се не зна запањујућа чињеница да се слике и облици у четвородимензионалном универзуму не могу на адекватан начин замислити људским чулима. Знамо да наша чула могу само да бележе и специфицирају облике који се јављају само у просторима до три димензије. Слике и облике са више од три димензије можемо разматрати само уз помоћ теоријских модела [5].
У ствари, на тродимензионалном простору који настаје произвољним пресецима континуума и неподељеног универзалног време – простора можемо да перципирамо само пројектоване сенке четвородимензионалних облика и фигура. Шта тек рећи о развоју Теорије космичких струна, са Универзумом са много више од четири димензије [6].
Као што је споменуо Џон Арчибалд Вилер [7], познати амерички физичар и астроном, „Концепти времена и простора не представљају природу стварности, већ представе људске свести”. О истој теми енглески астрофизичар Сер Фред Хојл износи став да све постоји. „Шта год да је раније постојало или ће постојати у будућности, инхерентно је садашњости. Само наша савест их раставља и ствара осећај историјске недоследности и пролазности времена. Међутим, осећања су илузије, творевине наше свести, начин разумевања света.”
Слично, описујући теорије мултиверзума и паралелних универзума, Макс Тегмарк [8] пише: „Једна од многих импликација недавних космолошких опсервација је да концепт паралелних универзума више није метафора. Чини се да је простор бесконачне величине. Ако је тако, онда негде тамо, све што је могуће постаје стварно, ма колико то било невероватно. Изван домета наших телескопа су други региони свемира који су идентични нашим. Ти региони су врста паралелног универзума. Научници чак могу израчунати колико су у просеку удаљени ови Универзуми.”
Још један стари концепт, који је поништен од стране физике 20. века, јесте концепт „материје“ како се она може замислити нашим чулима. Са открићем спектралне анализе, атомске и молекуларне структуре и развојем квантне физике, драматично се променило мишљење о реалности информација добијених људским чулима.
Charles Muses и A.M. Young [9 ] пишу у својој књизи „Свест и стварност“: „… дрво, сто, облак, камен. Сви су под утицајем науке 20. века растворени у нешто што се састоји од исте супстанце. То нешто је мешавина вртложних честица које се повинују законима квантомеханике. То значи да су сви објекти које можемо да посматрамо једноставне, тродимензионалне слике које настају таласима, под утицајем електромагнетних таласа и нуклеарних процеса”.
На исти начин, материја, према теорији релативности, није непроменљиви комплекс молекула, већ кондензација енергетског поља.
У контексту Ајнштајновог просторно-временског континуума, материја није ентитет за себе, већ посебност поља. Честица није ништа друго до покретни, неопипљиви вртлог у свемиру. Према модерној физици, оно што се у ранијим вековима сматрало опипљивом и индивидуализованом материјом, само је лажна измишљотина наших чула. Другим речима, ми „видимо“ амбијент не онаквим какав је у стварности, већ онако како нам чула дозвољавају да га перципирамо.
Оно на шта су наша чула осетљива нису стварне слике и облици околног универзума, већ њихове пројекције, њихове сенке. Довољно је видети фотографију Сунца у рендгенским зрацима или неким таласним дужинама неосетљивим за људске очи да се види разлика.
Очигледно је ипак да ове пројекције (сенке) стварних слика које опажају наша чула нису стварни свет који се може посматрати само уз помоћ математичких формула. Другим речима, треба разумети да живимо у универзуму који не можемо да перципирамо чулима и оно што заиста видимо је само „сенка“ онога што заиста постоји.
- Теологија и неопипљиви свет
Према савременој науци, заједно са „опипљивим“ светом, који опажамо својим чулима, коегзистира „неопипљиви“ свет са више од три димензије. Ако кренемо ка микросвету, могли бисмо закључити да ћемо већ унутар наше три димензије пронаћи и „неопипљиве“ елементе [10].
Ово гледиште можемо упоредити са ставом великог Оца Хришћанске Цркве Григорија Ниског (четврти век нове ере). Његове ставове износи Elias Economou, професор на Теолошкој школи Универзитета у Атини, у књизи „Теолошка екологија“ [11]:
„Aktistos (Нестворени) Бог је хтео и Његова воља се материјализовала у опипљиву и неопипљиву Ktisis (Творевину). Могле би се класификовати следеће реалности:
1) Реалност Aktistos Тројичног Бога.
2) Реалност Ktisis као резултата божанске воље, материјализације Божје воље, која је подељена на
а) Неопипљиву Ktisis невидљиве величине.
б) Опипљиву Ktisis огромног обима, пространства, запремине, разноликости и моћи.
в) Мешовита Ktisis од опипљивих и не-елемената, великих и малих људских.”
Занимљиво је да су такве ставове о постојању неопипљиве Творевине износили и старогрчки филозофи. Чулни свет за многе од њих био је само привид, варљива слика стварног, неопипљивог света.
- Неопипљиви свет предсократских филозофа
Због аристотелизма, у ранијим вековима, често је доминирао реализам чулног света и логике засноване на емпиризму.
Чулима несхватљив, иако стваран, Платонов свет, теорија његовог представљања кроз хиличну (материјалистички) опипљиву форму, била је супротна аристотеловском практичном мишљењу, али без научних доказа који би то поткрепили. Ствари су се сада промениле и, по свему судећи, платонисти би могли да буду задовољни. Као што је већ речено, научници знају да Универзум није опипљив због своје особине да га описују више од три димензије. Слике и облици су само делимични прикази истинитих, али не и уочљивих објеката које „видимо“ као „сенке“.
Први наговештај о важности истине за чињенице које се могу замислити људским чулима дао је Ксенофан који помиње:
„Нико не зна и никада не сазна истину о боговима или о свему што ја кажем, јер чак и ако неко каже целу истину, они је не знају; за свако питање постоје само мишљења. [Извод 34, Sextus Empiricus, Физичарима VII, 49 и 110 prb Plutarch] Штавише – „Узмимо у обзир да ствари личе на истину. [Извод 35, Плутарх, Симпозијум Питања ИКС, 7, 746б]
Други наговештај бележи Хераклит који каже: „Права структура ствари је обично скривена.“ [Извод 123, Темистије, говори 5, страна 69Д] и „Невидљива веза је јача од видљиве.“ [Извод 54, Хиполит, Ел. ИКС, 9,5]
Осим претходног скраћења, Секст Емпирик је веома убедљив да је Хераклит био потпуно свестан илузивног света људских чула. Он помиње: “Хераклит је такође веровао да људи имају два органа за постизање знања о истини – чуло и „реч”. Први се сматрао лажним, слично претходним физичарима; други је прихваћен као одговарајући критеријум.” [Sextus Empiricus VII 126 (Хераклит А16)]
„Реч“ овде има своје предсократско значење и описује резултат који није постигнут чулима, „неопипљиво“. Термин „реч“ који је до сада користила хришћанска теологија има претходно значење, да би се дефинисао смисао Бога, посматрајући Га кроз израз „неопипљив“.
Према Диогену Лаерцију и Симплицију, филозоф Парменид такође има такво мишљење о илузији физичког света како га опажају људска чула. Они наводе:
„Парменид је веровао да је филозофија двојака; један од образаца је у складу са истином, док је други само нагађање. Одредио је као критеријум „реч“, јер чула нису тачна“. [Диоген Лаертије ИКС 22 (Парменид А1, 22)]
„Ти људи су претпостављали две супстанце; једну од интелигибилног стварног бића и другу, од учињеног и замисливог коју нису волели да називају „биће“, већ „потпостављено биће“. Тако кажу да је истина повезана са стварним бићем, док за променљиво биће (физичке ствари) постоји само претпоставка.” [Симплициус Пери Ураноу (Де Цоелум) 557, 20 (Парменидес Б1)]
Емпедокле је, према Сексту Емпирику, такође осмислио идеју лажне стварности коју стварају наша чула.
„Други су рекли да, према Емпедоклу, наша чула нису критеријум за истину, већ само „права реч“. Постоје две врсте потоњег, божанска и људска. Божанска ’реч’ је неизрецива (неописива), док се људска може изразити. [Sextus Empiricus VII 122 (Емпедокле Б1)]
Ова гледишта која су претходила Демокриту, највероватније су представљала полазну тачку за Демокрита, па чак и за Леукипа да формулишу и оправдају своју атомску теорију. Детаљније представљамо Демокритове ставове о „истини“ опипљивог Стварања, како то извештавају Симплиције, Секст Емпирик, Гален, Аеције и Аристотел.
- “ Верује се да постоје две врсте знања у вези са `Правилима`, једно путем чула, а друго путем интелекта. Када се добије путем интелекта назива се чистим, и најпоузданије је за исправан суд, док када се добије путем чула, назива се неправилним, без признавања његове непогрешивости у потрази за истином. Делови неправилног су вид, слух, мирис, укус и додир. Друга врста знања је чиста и разликује се од неисправног.“ [Демокрит, одломак 11, Сектус Емпирицус, физичарима ВИИ, 138]
Вреди приметити да Демокрит признаје као неисправна сазнања добијена људским чулима која наводи њиховим именима. Друга важна ствар је да већина предсократских филозофа, укључујући и Демокрита, интелект помињу као шесто чуло, омогућавајући сагледавање неопипљиве, али постојеће и објективне стварности физичког света. Дакле, да би се универзални устрој схватио као објективна стварност, треба тренирати ум, избегавајући да он постане необјективно шесто чуло.
- „У Кратинтерији, иако је Демокрит обећао да ће чулима приписати престиж сигурности, напротив, осуђује их говорећи: У стварности ми не опажамо ништа сигурно, већ само нешто што се мења у зависности од стања тела и ствари које улазе и врше притисак на њега.“ [Демокрит, одломак 9, Сектус Емпирикус, физичарима VII, 136]
- „… и опет каже: Очигледно је на више начина да се у стварности не замишља стварност, не замишља се како би свака ствар требало да буде или не.º „Људи треба да науче из овог правила да су одвојени од стварности. º ªОвај аргумент такође показује да у стварности не знамо ништа о стварима, али за сваког од нас постоје њихови реконструисани обрасци, вера.º ªМеђутим, требало би да буде веома тешко научити како свака ствар треба да изгледа у стварности.“ [Демокрит, извод 10 и 6-8, Сектус Емпирицус, Физичарима VII, 136]
- „Демокрит понекад побија оне очигледне нашим чулима и каже да ниједно од њих не одговара стварности, већ само људској машти.” [Демокрит, одломак 9, Сектус Емпирицус, Физичарима VII, 135]
- ª… Штавише, многа здрава бића имају исте ствари које изгледају другачије од онога како их људи замишљају, чак ни људско биће не разуме увек све на исти начин. Дакле, не зна се шта је од тога заправо стварно или лажно, јер једно није стварније од другог, али исто тако исправно. Дакле, Демокрит каже да или ништа није стварно или (ако јесте) за нас је невидљиво.º [Аристотел, Мет. А5, 1009б7]
- ª…Мизерни уме, узео си нам извесности (мисли се на чула), сад нас одбијаш? Наше одбијање је ваш колапс.º [Демокрит, одломак 125, Галенус, О медицинској пракси, стр. 113, Валзер]
Сходно томе, ставови о објективном постојању неопипљивог света не долазе само из хришћанског теолошког ума, већ су то погледи различитих древних цивилизација као што су грчка, индијска, вавилонска, египатска, али и јужноамеричка. Тачније, о постојању „невиђеног” света говоре грчки предсократски филозофи, а за хришћанство је асимилација и разумевање древне грчке логике сведочења била од велике важности.
- Закључак
Можемо закључити да савремена физика теоријски прихвата постојање хипер-опипљивог универзалног и реалног простора, као што то чини и теологија.
Мајкл Талбот све наведено истиче на карактеристичан начин у својој књизи „Мистицизам и модерна наука“: „Према Новој физици, о стварном свету можемо само да сањамо. Ми га сањамо тајанствено видљивог, свеприсутног у простору и постојаног у времену. Упркос претходном, свесно смо се одобравали у лажној конструкцији нелогичних, лабавих и вечних међупростора [пресецања] његове архитектуре, па би се једног дана могло видети колико је лажан њихов почетни оквир”. [12]
О ауторима
Емануел Данезис, Ефстратиос Теодосију, Јоанис Гонидакис – Универзитет у Атини, Факултет физике, Одсек за астрофизику, астрономију и механику, Атина, Грчка
и
Милан С. Димитријевић, Астрономска опсерваторија, Волгина 7, Београд, Србија
Фусноте
[1] E. Danezis, E. Theodossiou and M.S. Dimitrijevic, Romanian Astronomical Journal, (2005) in press.
[2] M. Littman, Planets Beyond – Discovering the Outer Solar System, John Willey and Sons Inc., New York, 1988, 46.
[3] P. Schwarz and J.H. Schwarz, Special Relativity – From Einstein to Strings, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, 31.
[4] R. Penrose, The Road to Reality – A Complete Guide to the Laws of the Universe, Johnatan Cape, London, 2004, 49.
[5] E. Danezis and E. Theodossiou, The Universe I loved – An Introduction to Astrophysics, Diavlos Publications, Athens, 1999, 24.
[6] I. Antoniadis, Physics with large extra dimensions, in 2001: A Relativistic Spacetime Odyssey, I. Ciufolini, D. Dominici, L. Lusanna (eds.), World Scientific, London, 2001, 43.
[7] J.A. Wheeler, Superspace and the Nature of Quantum Geometrodynamics, in Batelle Rencontres 1967, Lectures in Mathematics and Physics, M.C. de Witt and J.A. Wheeler (eds.), W.A. Benjamin, New York, 1968, 242.
[8] M. Tegmark, Sci. Am., May (2003) 30.
[9] C. Muses and A.M. Young, Consciousness and Reality, Outerbridge and Lazard, New York, 1972, 3.
[10] E. Theodossiou and E. Danezis, To the Roots of I.X.T.H.Y.S. – History, Astronomy, Philosophy, Diavlos Publications, Athens, 2000, 46.
[11] E. Economou, Theological Ecology, Ed. Mavromates, Athens, 1994, 56.
[12] M. Talbot, Mysticism and Modern Science, in Greek translation, Iamblichos Publications, Athens 1993, 71.
ИЗВОР: European Journal of Science and Theology, December 2005, Vol.1, No.4, 11-17
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 26.03.2022.
