Четврта Божја заповест: Шест дана ради и заврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
Вероучитељ је ученицима испричао ову причу:
Један је просјак усамљен лутао улицама. На њега се сажали неки човек. И желећи да му удели милостињу, отвори новчаник у којем је имао седам динара. Просјаку даде шест динара, а себи остави само један.
Просјак виде да је његов добротвор имао седам динара у новчанику, па га похлепно нападе, љутећи се што му је дао само шест динара и оте му онај седми динар. Кад је учитељ испричао ову причу, питао је ученике:
– Да ли је просјак био у праву кад је напао оног доброг човека? Ученици су почели бесно да вичу:
– Не, просјак није у праву, он се огрешио о добротвора. Учитељ их на то запита:
– Децо моја, знате ли ви ко је уствари онај просјак?
Ученици се погледаше у недоумици. Са великом пажњом су ишчекивали да им учитељ објасни ко је тај просјак.
А он им рече:
– Онај незахвални просјак смо сви ми!
Ученици су запрепашћено гледали у учитеља, који настави:
– Господ нам је дао седам дана у недељи. Једино што Он жели је да му дамо један од седам дана, а ми ни то не можемо зато што, ето, немамо времена. Радимо, имамо у кући много посла, или ујутро не можемо да устанемо на време. Све нам је важније од одласка на Свету Литургију. Постали смо похлепни и желимо свих седам дана само за себе. Нисмо ништа бољи од бесрамног просјака који је од милостивог човека отео једини преостали динар. Исто као што је просјак напао оног доброг човека и украо му онај седми динар, тако и ми отесмо недељни дан од Господа. Поштујмо недељу, дан васкрсења Господњег. Не дозволимо да се заваравамо и мислимо да је све друго на свету важније од Бога. Посветимо један од седам датих нам дана.
