Лијаћ, Зверац и Тарзан су одрасли заједно у Циганским рупама.

Тарзан је био за главу виши од ове двојице али сировина која се увек сама намештала.

Био је највиши Циганин на штајги и често је пребијао камењарке из Пициниог парка и отимао им паре.

Лијаћ и Зверац су били намазани свим бојама велеграда. Школовали су се у Казнено поправном дому у Крушевцу где су и пекли занат. Лијаћ није имао једно око, ударио га је флашом неки пијани морнар, али му је оно једно преостало видело све. Са њим је иза леђа могао да види.

Били су то стари штајгери. Ваљали су дивча жуто, подизали туђе кофере из аутобуса, шибицарили али и играли покерицу и барбут чим би ушли у неку већу лову.

Заједно су и робијали.

Лијаћ је бацао шибице у Пицином Парку код Економског а ова двојица асистирала.

Старили су без наследника, већ су и године долазилиле. Нису више били тако брзи.

Знали смо их Емчило и ја са „Брода Сплит“, из „Бродарске Касине“, „Дрвара“, „Ракете“…

Дошли су једнога јутра у Загребачку три , на пети спрат, да од Емче сликара замоле малу услугу.

Да им краснописом, ћирилицом, испише плакат који су се спремали да окаче на стабло у Пицином Парку.

И хонорар донели. Боцу ракије, брље.

И Емил им је направио плакат.

„Шибицарима потребан шегрт

Услови:

1.Да није робијао због тежих кривичних дела.

2.Да трчи сто метара за тринаест секунди.

3.Да говори цигањски као службени језик

Пријаве код Мице Солитерке у бифеу „Ракета.“

На дрвету је освануо плакат а ми смо хонорар заједно попили.

Чим су кренули поново са шибицарењем то је значило да су лоше прошли на покеру или барбуту.

Кад им је добро ишао покер, кад су имали овцу која би им упала у маказе, није им падало на памет да шибицаре.

Одрао их је ко санске козе тип који је прво изгубио пет глава на шибицама а онда извадио бутку лове и предложио партију.

Био је то неки Никшићанин за којег они никад нису чули и који се враћао из Европе кући.

Имао је четири сата до поласка воза.

Кад су видели бутку орлића кренула им је бала на уста и сва четворица су отишла до напуштених вагона да баце покерицу. Са њима је кренуо и неки главоња са Дурмитора, који је Никшићанину чувао леђа.

После су причали да је имао сочива, да су карте биле обележене, оптуживали један другог. Срећа њихова што је воз кренуо на време а Никшићани је журио кући. Био је то кажу неки Радуловић, који је по Европи јаде правио.

Сутрадан Зверац и Лијаћ дођу по Тарзана на гајбу.

„Идемо да се вадимо. Заказали смо партију у Крушевцу.“

Од зеленаша узму лову вољни да се ваде. Кога њих тројица ухвате у маказе тешко њему.

Пред Крушевцем виде чичу са шајкачом како стопира.

Обуставе они и покупе ђеда. Крену у причу.

„Е, богами сам данас добро пазарио. Четири бика сам продао!“

Засијаше очи у јунака.

„А карте, матори, не играш?“

„Како бих зиму презимио да ми није карата. У том послу сам најбољи у селу! Зими кад намиримо стоку нема другог посла ни забаве до карата!“

Ова тројица почеше да се зноје.

Погледи севају.

„А покер, покерицу јел бацате?“

„У томе сам мајстор!“

„А били ми могли код тебе једну партију да бацимо?“

„Ко нам брани! Баба ми је умрла. Живим сам са унуком.“

„А у паре играш?“

„Па, не игрем у кликере.“

„Шта кажеш да бацимо јену партију, две? Не жури нам се.“

Сврате код чиче у село.

Мала кућица сеоска, унутар стари сто, округао, убио се за картање.

Чичин унук, момак од двадесетак година, послужује и узима пикслу…

Док су играли чича није скидао шајкачу са главе. Јео је само јабуке и пио чај. После осамнаест сати играња Лијаћ, Зверац и Тарзан изашли су из сеоске куће тапирани. Чича их пресвукао као чарапе.

Били су исцрпљени од стреса и сиви од цигара.

Сутрадан су се Лијаћ и Зверац нашли са чичом који им је вратио њихову лову а Тарзанове паре су поделили на три дела.

Чича је био професионални покераш којег су пронашли Лијаћ и Зверац да би измаказали друга из детињства,сапатника са штајге и старог роба Тарзана из Циганских Рупа.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име