Веру, религију и традицију, шта год да се под тим подразумева, никако не сматрам нечим специфично српским, већ нечим што је много универзалније и далеко старије и изнад свега националног. Све је у начину наше отворености, начину на који смо ми, заправо, отворени да чујемо оно најбоље на шта нас тај други позива… Великим благословом сматрам привилегију да сам одрастао у Краљеву и Жичи и не бих то искуство мењао ни за шта друго. Имао сам срећу да сам на једном месту имао храну за све своје глади!
У свету коме живимо није лако веровати. Много ствари нам сугерише да вера у доброту и љубав, Бога и човека није оправдана. Шта, међутим, човека ипак оспособљава за подвиг вере? Говорећи за емисију Агапе, познати глумац Небојша Дугалић је понудио свој одговор.
„Када је човек у околностима у којима ми живимо, када нам све потврђује супротно од онога што верујемо и што се трудимо да верујемо, јако је тешко пронаћи аргументе против. Постоје многа питања без одговора. Свако мора те одговоре сам за себе да задобије пред Богом. Не може нико споља да одговори на његова питања. Ја заиста верујем да је све у начину наше отворености. То како се ми трудимо да ослушкујемо оно са чим комуницирамо. Да ли је то ближњи, да ли је то Бог, да ли је то космос, како год… али начин на који смо ми, заправо, отворени да чујемо оно најбоље на шта нас тај други позива… Ако смо спремни да чујемо најбоље потенцијале из тога… Ако постоји наш труд око љубави, а он је вишеструк, јер морамо да победимо и своје саможивоти и своје егоцетричности, своје смаољубивости… онда све ствари изгледају другачије.“ (Агапе, 13.11., 2016)
Одговарајући на питање за часопис „Биље и здравље“, Дугалић је открио и на чему се темељи његов однос према вери и традицији:„Мој однос према вери и традицији заснивао се, на труду да том свом путу у Језик нађем неки темељ, свестан да свет није почео од мене већ да сам, као изданак векова, пре свега, одговоран да ослушнем зов свог извора који заправо сеже у непрегледну прошлост.
То је и начин на који ми је једино могуће да мислим о појму одговорности јер смо ми, пре свега, обавезни да положимо рачун и дамо одговор целом своме току уколико не желимо да пресушимо. Веру, религију и традицију, шта год да се под тим подразумева, никако не сматрам нечим специфично српским, већ нечим што је много универзалније и далеко старије и изнад свега националног. Оно национално има удела само као извесни историјски спецификум или идиом, нека врста јединствене шаре на бескрајном ћилиму вере.
За исти часопис, он је додао:
„Великим благословом сматрам привилегију да сам одрастао у Краљеву и Жичи и не бих то искуство мењао ни за шта друго. Имао сам срећу да сам на једном месту имао храну за све своје глади! Толико дивних и даровитих људи било је свуда око мене – сликари, глумци, песници, музичари, духовници, монаси, кроз чија је дела мој поглед стао на своје ноге. Много од тог искуства остало је и после толико година, непревазиђени образац и парадигма и данас у мени важећа и жива. Све то остаће моје ткиво док ме буде. И, захвалан сам свима који су ме даровали каквим било трагом у ономе што сам тада слутио као свој пут.“
У свом предавању Савремена култура и хришћанство изразио је и своје схватање задатка који сваки човек има пред собом:
„Оно што заиста јесте важно је не то колико смо вредни. То ће на крају искључиво Бог проценити када се сретнемо лицем к лицу, али оно што јесте важно пред чим човек јесте одговоран јесте да у свом времену будемо сведоци Онога који нас је позвао на вечност и да сав наш живот и све што чинимо буде у ствари буде један сусрет са другом, али не не било какав (јер сви се ми нужно сусрећемо једни са другима), већ такав да Христос буде по среди нас. Само тада је сусрет са другим надахњујући, надагњујући да превазиђемо своја ограничења кроз другога, али пре свега радујући се чињеници да је сваки заправо једна могућа света икона и просјај Божије славе.“
за сајт Чудо, приредио: Јован Благојевић
