– Да ли искушења старче увек користе људима?
– Зависи од тога како се човек поставља према искушењима. Многи немају добру вољу и хуле на Бога када се нађу у разним искушењима. „Зашто је то баш мене снашло?“, кажу. „Ето, онај има толико добра! Зар је то Бог?“. Не кажу „сагреших“, него се муче. Са друге стране усрдни кажу: „Слава Богу! Ово искушење ме приближило Богу. Бог је то учинио за моје добро.“ Па иако, можда, никада раније нису крочили у цркву, после почињу да одлазе редовно у цркву, да се исповедају и причешћују. Бог често оне најтврдокорније једним искушењем доводи до такве усрдности, до таквог преокрета у животу, доживљавају просветљење Божије захваљујући болу који осећају зарад свега што су починили.
– Старче, да ли треба да кажемо „Слава Теби Боже“ када нам све добро иде?
– Ма, ако не кажемо „Слава Теби Боже“ у радости, како ћемо то рећи када страдамо? Ти то кажеш када страдаш, па зар то нећеш рећи у радости? Али, када је неко неблагодаран, тај није дошао до познања љубави Божије. Небдлагодарност је велики грех. Ја мислим да је то смртни грех. Неблагодаран човек ничим није задовољан. Због свега гунђа, свему приговара, на све баца кривицу. У мојој отаџбини, у Фараси, много се у исхрани користи пекмез. Једне вечери, једна девојчица се расплакала, јер јој се прохтело пекмеза. Њена мајка – шта да ради? – оде и потражи пекмез у комшилуку. А девојчица, чим је добила пекмез, поново удари у плач. Почела је ногама да удара о под и да виче: „Мама, хоћу и киселог млека!“ „У ово дода, дете моје, где да ти нађем киселог млека?“, рече јој мајка. „Али ја хоћу киселог млека!“ Мајка оде, позајми, сирота, од једне сусетке, донесе јој киселог млека. Узме ћерка кисело млеко, па опет удари у плач. „Зашто сада плачеш?“, упита је мајка. „Мама, хоћу
да ми буде помешано!“ Мајка узме, измеша пекмез са киселим млеком. А ћерка опет у плач. „Мама, не могу то тако да једем. Хоћу да одвојим пекмез од киселог млека!“ Е, онда мајка узме, па је ишамара и… тако се одвојио пекмез из киселог млека!
Хтео сам да кажем да тако чине неки људи, а онда долази васпитавање Божије. Треба бар да будемо свесни своје неблагодарности и да благодаримо Богу дању и ноћу за све благослове које нам дарива. На тај начин ћемо ђаволу утерати страх у кости, а он ће окупити своје „покварењаке“ и „летеће перје“, јер смо му коначно пронашли слабу тачку.
Књига: Старац Пајсије Светогорац – ЧУВАЈТЕ ДУШУ
