На данашњи дан, 14.септембра 1219. године проглашена је аутокефалност Српске православне цркве, са седиштем у манастиру Жича, коју је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Цариградског издејствовао Свети Сава, први српски архиепископ.
На територији данашње Македоније хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Kрајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.
Српска архиепископија постојала је све до 1346. године, када ју је Цар Душан је уздигао у ранг патријаршије.
Kако је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи— Пећка архиепископија.
Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха.
Најмлађи син Стефана Немање (Свети Сава), препознао је тежње охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, који је сматрао да би српска црква требало да остане под његовом духовном влашћу, па га је потпуно заобишао у потрази за аутокефалношћу.
Димитрије Хоматијан био је на челу најважније духовне институције тадашњег Епира, па је Сава Немањић одлучио да срећу потражи у Никеји. Изгнани васељенски патријарх Манојло Серантин га је рукоположио у првог српског архиепископа, а преживљавање и борба са неповољним историјским условима, биће карактеристика Српске православне цркве у вековима који ће уследити.
И после Светог Саве, када је архиепископија требало да буде уздигнута у ранг патријаршије, томе се такође противио један део тадашње политичке и црквене елите земаља у оркужењу – управо Васељенска патријаршија која је и омогућила аутокефалност српске цркве.
Ипак, пред крунисање цара Душана, архиепископ Јоаникије ИИ постао је први патријарх Српске православне цркве.
Та способност прилагођавања и тежња ка опстанку и у врло неповољним друштвно-историјским околностима пронела се кроз векове.
Била је од посебног значаја у периоду дисконтинуитета: Српска православна црква у периоду од тачно 249 година (од 1462. до 1557. године и од 1766. до 1920. године) званично није ни постојала као црквена организација.
А у причи о опстанку Српске православне цркве, “како ваља и требује”, има и митологије.
Српска културна елита је створила, а друштво је прихватило, тезу да је најзаслужнији за опоравак српске цркве био Мехмед паша Соколовић, наводни блиски рођак – у неким верзијама чак и брат – тадашњег патријарха Макарија И Српског.
Међутим, иако то добро звучи, Мехмед-паша је велики везир постао неколико година касније, објаснио је историчар Дејан Ристић. Такву одлуку о обнови српске патријаршије, могао је да донесе само султан.
И у периодима дисконтинуитета, Српска православна црква имала је значајну друштвену улогу – представљала је средиште културних деловања, била је оснивач првих школа, библиотека, архива…
Неке ствари ипак нису део митологије, иако имају такав призвук. Од доласка Kомунистичке партије Југославије на власт, Српска православна црква заиста јесте била под озбиљном репресијом, у годинама које су уследиле после Другог светског рата.
Вероватно нико није могао да претпостави да ће пет деценија касније, веронаука постати изборни предмет у основним школама.
Serbian times
