Припреме за Четврти крсташки поход
Четврти крсташки поход идејно је припремио и осмислио син Вилара шампањског, Жофроа Вилардуен који је успео и поред старијег брата да постане 1185.год. маршал Шампање (1185.год). Као учесник Трећег крсташког рата пао у је у муслиманско заробљеништво, апо повратку у Француску постао је поверљива особа шампањских грофова. Надахнути проповедима Фулка из Нејија, Теобалд и његов рођак Луј од Блоа су се јавно заклели да ће кренути у нови крсташки рат и о томе су обавестили папу Иноћентија III. Том приликом крст су узели и Вилардуен и његов истоимени синовац, као и многобројни други окупљени племићи. Припрема крсташког похода није била лак задатак, и Теобалд од Шампање, Луј од Блоа и Балдуин од Фландрије и Еноа су изабрали по двојицу угледних емисара којима су затим поверили организацију превоза крсташа на Исток. Један од Теобалдових опуномоћеника био је управо Вилардуен. Шесторица емисара су затим одлучила да оду у Венецију, и у априлу 1201. обрели су се пред дуждом Енриком Дандолом. После преговора, крсташки емисари су пристали на услове Млечана који су тражили 85.000 сребрних марака најамнине за њихове бродове.
Након тога, шампањски посланици су отпутовали право кући, али су са добрим вестима о успеху своје мисије затекли тешко болесног грофа Теобалда. Када је Теобалд преминуо, Вилардуен је био на челу оних који су тражили новог вођу крсташког похода. На сабору у Соасону, пошто су француски великаши били невољни да поведу крсташе, Жофроа де Вилардуен је, по сопственим речима, за вођу предложио Бонифација, маркиза од Монферата, који је, након нешто расправа, прихваћен за новог предводника будућег похода. У августу 1201. Бонифације је стигао у Соасон где се прихватио повереног му задатка.
Током лета 1202. нејединствени крсташи су кренули различитим путевима на Исток. Осипање крсташа је угрозило испуњење финансијског дела уговора склопљеног претходне године са Млечанима, тако да су предузете мере како би се што већи број велможа и ритера упутио у Венецију. Хуго, гроф од Сен Пола, и Вилардуен су стога упућени у Ломбардију где су у Павији затекли грофа Луја од Блоа и његове људе које су убедили да оду у Венецију. У догађајима који су уследили, а које су крсташе одвеле у походе против хришћана, прво кроз заузимање угарског Задра за рачун Венеције (новембар 1202), а затим под зидине Цариграда (јун 1203), Вилардуен није имао важнију улогу.
Крсташи у Константинопољу
После скретања крсташког похода против Задра, вође крсташа су, уз посредовање немачког краља Филипа Швапског (1198—1208), прихватили да крену на Цариград не би ли обезбедили византијски престо Филиповом шураку Алексију (IV), сину збаченог цара Исака II Анђела (1185—1195). Пред ромејском престоницом, Константинопољем, млетачка флота и крсташка војска се обрела 24. јуна 1203, а цар Алексије III Анђео(1195—1203), кога су Франци сматрали за узурпатора, одлучио се за отпор. Крсташи су се затим утаборили недалеко од Цариграда и поделили су своју војску на седам група по регионалној припадности. Ратницима из Шампање, који су се налазили у позадини, заповедао је Метју од Монмарсија, а Вилардуен се налазио уз њега. Након што су Млечани 17. јула заузели један део приморских зидина, Алексије III је тајно побегао из Цариграда, док су дворани из тамнице извукли ослепљеног Исака II и вратили га на царски трон. Исак је тада послао своје гласнике сину и Латинима, а крсташи су узвратили делегацијом коју су чинили Монмарси, Вилардуен и двојица Млечана. Стари цар је свечано примио западњачке поклисаре у велелепној палати Влахерни, а затим су Исаку II у уском кругу саговорника испостављени захтеви крсташа. Сам Вилардуен је упознао цара са издашним обећањима царевића Алексија, које је Исак II на крају прихватио и потврдио заклетвом и златопечатном повељом. Царевић је затим у пратњи својих западњачких савезника свечано ушао у престоницу где је 1. августа крунисан у Светој Софији за очевог савладара као Алексије IV.
Крунисање Алексија IV је било врхунац слоге Византинаца и Латина. Као владар, Алексије IV Анђео није могао да овлада ни Тракијом, где се у Мосинопољу утврдио његов избегли стриц Алексије III, а камоли да испуни силна обећања која је дао као претендент. Већ у новембру 1203. Алексије IV је обуставио исплате новца крсташима који су му почетком 1204. упутили високо посланство које су чинили Конон од Бетена, Милон ле Бребан де Провен и Вилардуен уз још тројицу поверљивих саветника млетачког дужда. Посланици су поново примљени у Влахерни, где су у свечаној сали Алексије IV и Исак II седели на два паралелна трона окружени бројним дворанима тако да је читав скуп, према Вилардуеновим речима, деловао као двор неког моћног владара. Конон од Бетена се обратио царевима тражећи испуњење свих обећања и претећи отпочињањем непријатељстава у случају одбијања. Византинци су били запањени отвореношћу и дрским тоном поруке и крсташки посланици су били суочени са бесним повицима дворана и љутитим погледима цара и осталих присутних. Плашећи се за своје животе емисари су напустили палату и неометано се вратили у логор Латина. Након неуспеха мисије у којој је Вилардуен учествовао отпочела су отворена непријатељства између Алексија IV и његових бивших заштитника.
У међувремену, антилатинска струја, коју је предводио протовестијар Алексије Дука Мурзуфл, сковала је заверу против Анђела, свргнула и убила Алексија IV и поново утамничила слепог Исака II који је убрзо након тога умро. За цара је крунисан Алексије V Дука Мурзуфл (1204) који је одмах организовао неуспешну заседу за један одред крсташа. Сада су се крсташке велможе и Млечани сложили да заузму Цариград за свој рачун и поставе за цара једног од њих. Цариград је тако освојен, Алексије V је претходно побегао, а за цара тзв. Латинског царства изабран је гроф од Фландрије и Еноа, Балдуин.
Освајање Цариграда праћено је бројним злочинима, убијањем грађана, силовањем жена и монахиња, као и скрнављењем хришћанских светиња. Тим догађајем запечаћен је раскол између Источног и Западног хришћанства (предма се сам папа оградио од поступака крсташа) и утемељено неповерење између првог и другог Рима које се и данас рефлектује у напотестима између Источне и Западне Европе.
Извор: Историјска библиотека