Ако ја изговорим сто молитава дневно у тишини Kатунакије, а ви изговорите три молитве усред градске гужве и ваших професионалних и породичних обавеза, онда смо једнаки.
Свети Јефрем Kатунакијски
Недавно сам наишао на овај мали цитат и био сам запањен његовом проницљивошћу и типичном православном великодушношћу.
Доброта светаца је међу њиховим најохрабрујућим аспектима. Такође одражава тему о којој често медитирам: скривеност духовног живота. Постоји тема скривености у Христовом учењу, заиста, у целом Светом Писму. То можемо видети у изрекама о Царству Божијем у којима се оно упоређује са изгубљеним новцем или закопаним благом или бисером велике цене. То је нешто што захтева тражење, ископавање или чак продају свега да бисте га стекли.
Царство Божије је нешто што не знате, али вреди свега да бисте га дознали. Међутим, да бисмо то сазнали, морамо питати, тражити и куцати. Велики део нашег живота проводимо радећи нешто друго.
Тема и стварност скривености има две стране (или ми се бар тако чини). Прва је страна постајања трагачем. То је основни став ходочасника (а не туриста). Трагач тражи начин да организује све око себе. На пример, један увид који сам стекао током година мог образовања био је централни значај „распитивања“. Kада сам био у средњој школи, не могу да кажем да сам имао нека већа питања. Мислио сам да имам важне одговоре и да живим свој живот у складу са тим („тинејџерска мудрост“).
За две године између средње школе и факултета накупио сам више одговора, они се показали погрешни и почела су да ми стижу питања.
Та питања, далеко од префињених, дала су ми унутрашње сагоревање које је подстакло одређене аспекте мојих студија на факултету, као и мојих богословских година које су уследиле.
Осам година након Богословије, моја питања, префињена са осам година службе у мантији, одвела су ме на докторски програм на Дјук Универзитету. Одговори који су почели да сазревају у том периоду резултирали су мојим преласком у православље деценију касније.
Трик је сада да наставим да негујем питања, а не да замишљам да сам, ушавши у православље, нашао све одговоре. Ништа мање од Царства Божијег, оваплоћеног и проживљеног, не може бити „одговор“.
Морам да додам да „одговор“ није ствар располагања са више информација. Не спасавају нас информације.
Друга страна скривености налази се у самим одговорима. Царство Божије има овај аспект скривености не због неке малициозне Божје жеље. Скривеност постоји да би у нама неговала правилно расположење лика Божијег у нама. Не схватамо да сам Бог тражи, тражи и куца. Ми смо изгубљени новчић, изгубљена овца, благо скривено у пољу, бисер велике цене. Бог оставља све да би дошао међу нас и „пронашао“ нас. Његова заповест да се тражи, тражи и куца, слична је заповести да будемо као Бог. Мислим да је то оно што љубав ради.
Велики поремећај нашег потрошачког животног стила је што бркамо куповину и тражење. Наше страсти – традиционално описане као: самољубље, прождрљивост, пожуда, љубав према новцу и похлепа, туга, ацедија (лењост и потиштеност или склоност и досада, љутња, страх, сујетност и гордост) – стварају лажни осећај тражења. Страсти вапе да буду нахрањене и сите. Међутим, они су поремећене (из разних разлога) и генерално нас само увлаче дубље у ждрело таме и зависности.
Често замишљамо да је аскетизам неприродан додатак нашем животу. Оно што ми замишљамо да је „самоодрицање“ је, у ствари, тек нешто више од напора да живимо живот који је истински у складу са нашом природом.
Не можемо тражити праву храну за душу док не пронађемо истинску глад душе. Пронаћи истинску глад душе је исто што и рећи „пронаћи саму душу“.
Душа није страст. Нити је нешто на шта одмах помислимо. Неки би рекли: „Ми смо гладни Христа.“ То је апсолутно тачно, али „Исус страсти“ је често нешто што се брзо замени са истином.
У данима Исусових наказа (субкултурни покрет из 70их година прошлог века наслоњен на хипи традицију;п.п.), није било необично чути некога како каже: „Више ми не требају дроге – надуван сам Исуса.“ То је била делузија и створила је безброј лажних путева.
Патријарх Јаков је у Старом завету провео већи део свог живота избегавајући право питање своје душе. Украо је право рођења свом брату и избегао његов гнева. Иако је био наследник обећања, тражио је да га пронађе негде другде (радећи за свог таста Лабана). Тек када је одлучио да се врати кући и суочи са својим братом и да се суочи са оним што Бог жели од њега, „питање његове душе“ је дошло у фокус.
Последње ноћи пре него што је прешао реку и дошао пред свог брата, дочекао га је анђео (или Христова манифестација?). Борио се с њим целу ноћ узвикујући: „Нећу те пустити док ме не благословиш!“ Био је „благословен“ када му је анђео осушио бедро.
Али у рањавању је добио благослов – ново име – Израиља („онај који се рвао и победио“).
Јаков није знао да је Израиљ све док се није суочио са питањем: „Хоћеш ли ме благословити?“ Јаков се рвао са Богом. Свети Јефрем Kатунакијски се борио са својих „сто молитви“. Ми се боримо са оним што нам дан донесе, укључујући његове „три молитве“.
Шта год да радимо током дана, добро је да се не изгубимо усред онога што одвлачи пажњу. Урадите оно што је заиста важно, „једино потребито“.
Морамо разговарати са Богом и постављати питања.
И наставити да питамо, тражимо и куцамо док не поставимо право питање.
Бог нас чека.
blogs.ancientfaith.com
