Јунаци песничке збирке „Живети се може само без људи“ Зорана Антонијевића (Пресинг, 2021) су просјаци, сирочад, курве, бескућници, људи са дна, или, како песник и једном стиху именује, „људи који немају никога“, што је пре једно егзистенцијално него социјално стање.
Као такви, ови људи су суочени са косачем-смрћу, као сви ми уосталом, али очигледније и свесније, ако не за њих саме оно за нас који видимо њихову палост и крхкост и – надајмо се – огледамо у њој своју сопствену. Али они су исто тако јасније суочени са косачем-Богом, као одсјајем оштрице „што свет комада блештавилом“, свемоћним Богом који жари и пали, али и греје и преображава. Свугде је у овој поезији Бог, увек је ту негде, свугде је његова светлост у наизглед мрачном свету ове поезије, али то није светлост пролећног сунца, већ пре пламена, који – рекосмо – подједнако сажиже и загрева, осветљава и ослепљује, али у сваком случају не нуди лагану и безболну утеху по мерилима наших људских сујета.
А ти „ко немају никога“ ипак желе и траже „ветар који милује / образе сирочета / уместо мајке“, оно и онога што ће их пригрлити, загрејати, ушушкати, не одричу се тог трагања, чак ако су остали и без сваке наде. И зато су све ове песме заправо о кући и о храму, као местима загрљаја и мира, али која су пречесто „нит гробови, нит огњишта“, и зато призивају пламен који ће их загрејати и оживети, како би добили смисао и сврху, а који не би смели само ствар контроле и моћи, овосветска једна ствар дакле. Они би да се тај пламен разгори нашом заинтересованошћу једних за друге, нашим саосећањима и сапатњама, нашим прожимањима која нису само интересна и подређујућа, већ онаква каква би – знамо однекуд – требала и морала да буду. А где је више нас таквих, ту је и пламен – он долази, својима и за своје.
Без тог пламена домови су пусти и само чекају смрт, а храмови хладни, традиција тек некрофилија и вампиризам. Као да је управо невоља ова крхка бића из Антонијевићеве збирке навела да отворе очи за зло празне форме, инерције, отаљавања, лицемерја, који од света наизглед чине место у ком се може живети „само без људи“. И баш зато што знају шта је гробље и шта је пустиња, ови људи неће да свет буде гробље и пустиња, а друштво чопор грабљиваца, где још само смрт може да буде утеха. Али они, баш зато што су толико пута гледали и њушили смрт, знају да она није никаква утеха – никада и ни за кога; да се никако не сме ићи за тим сенама, опсенасма, „људима без лица“, колико нам год били заводљиви у нашој немоћи.
Ова поезија плаче за опустелим и охладнелим кућама и храмовима, за нашом опустелим и охладнелим срцима и призива светлост и пламен на њих, да оживе а не да пропадну, да успламте наше хладна срца и звер у нама заплаче.
Јер о љубави је пре свега ова поезија: „У свету уплашеном од срца / најтеже је волети смртника“.
Владимир Коларић