Место на којем многи Београђани проводе слободно време је вероватно и једно од најмистичнијих места у Београду, а сасвим сигурно једно од најомиљенијих историчарима – Ташмајдан. Назив је настао као комбинација две турске речи – таш /камен/ и мајдан /место где се камен вади.
Око Ташмајдана распредају се разне приче – порекло пећина, старо гробље, право место где су спаљене мошти Светог Саве, тајне које су нацисти открили…
Настанак пећине – каменолом или гробница?
Новинар и писац Зоран Николић је један од аутора књиге Београд испод Београда и по његовим изворима још у римско време са простора Ташмајдана вађен је камен. Од њега су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума, а многи саркофази који су и дан данас сачувани су направљени управо од ташмајданског камена.
Са друге стране, неки историчари не сматрају да се из ташмајданских пећина копао камен, већ да су оне служиле као велике групне гробнице. Заступници такве теорије верују да је Ташмајдан био култно место где су неколико хиљада година раније људи жртвовани и сахрањивани.
Оно што се не може оспорити јесте чињеница да је Ташмајдан био „старо гробље“ све до краја 19. века.
Гробље за елиту ондашње Србије
Све док није отворено Ново гробље у Рузвелтовој улици, простор Ташмајдана био је градско гробље. На данашњем шеталишту сахрањивали су се православци, а међу њима и елита ондашње Србије. Многима није познато да су ту били сахрањени Ђура Јакшић и Јосиф Панчић (у посебном ковчегу направљеном од Панчићеве оморике). Део гробља који је ближи згради РТС-а био је одвојен за лутеране (протестанте), а област око ресторана Шанса била је одвојена за сахрањивање војника, утопљеника и самоубица.
Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренети су на нову локацију у Рузвелтовој улици и „старо гробље“ званично се гаси крајем 19. века. Ипак, многи посмртни остаци остали су испод садашњег парка. По речима Зорана Николића, то је симболично за Београд јер су београђани „у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу“.
Ташмајдан – право место на којем су спаљене мошти Светог Саве
Још осамдесетих година 19. века покренута је тема да мошти Светог Саве нису спаљене на Врачару, већ на месту које се звало Чупина умка. То је брежуљак на Ташмајдану, на месту садашњег ресторана Последња шанса. Ову теорију први је изнео правник и ерудита Сретен Поповић и поткрепио је предањима и подацима у прилог тој теорији.
У прилог овој теорији је и податак да је простор данашњег Ташмајдана био познат као мали Врачар у 16. веку.
За крај, као доказ се помиње да је поред Ташмајдана пролазио најважнији и најпрометнији пут тог времена, Цариградски друм, који би највероватније Синан паша изабрао за трасу којом ће се кретати са моштима како би га велики број Срба видео.
Ипак, лагуми су најинтригантнији и најмистериознији, на територији целог Београда, па тако и Ташмајдана. Испод српске престонице постоји на десетине километара лагума, пећина, подземних пролаза и ходника.
Најпознатија пећина налази се испод Ташмајдана и стара је око осам милиона година. По мишљењу многих, обавијена је велом мистерије. Током историје, користили су је многи, па и Немци, који су јој променили изглед.
Обавезно пратите Београдске приче на нашем порталу, јер ћемо у наредном посту писати управо о ташмајданској пећини, свима који су је користили, као и тајнама за које се верује да постоје у сакривене у страним војним архивама.
Извор: Београдске приче
