У чему се састоји истинска срећа човекова, моја срећа? У томе да снажно осећам да ме Бог воли. Ако ме Бог воли, онда то значи да нисам сам на овоме свету, да нисам сам у свемиру и у историји, да нисам препуштен на милост и немилост слепом случају, да има ко мари за мене, ко брине о мени, ко промишља о мени, ко неће допустити да будем кушан преко граница својих моћи, да будем сам у часу смртне туге и самом смртном часу, да пропаднем. Бог ме воли, а то значи – спасење је већ ту, спасење ми је даровано, само треба да се потрудим да га стекнем, задобијем, учиним својим. Бог ме воли, то значи да моје постојање има смисао, сврху, циљ – сједињење са Богом, обожење, спасење.
Божанска Литургија је поуздано, непропадиво и непрестано сведочанство и подсећање да је Христос победио смрт и сатану и да у Христу имамо победу над смрћу и сатаном над овим светом и његовим неправдама. Не бојте се, јер ја победих свет (Јн. 16,33). Та победа Христова над смрћу, грехом, сатаном, неправдом није психолошка победа, није теоријски закључак, није морална проповед, већ жива стварност коју предокушамо у Светом Причешћу и Светој Литургији.
Христос је наш Спаситељ и наш Рај. У томе се састоји највиша људска срећа. И Хришћани то исповедају са непоколебивом увереношћу, они то исповедају сваки пут када се причешћују Телом и Крвљу Христовом, који су и средство нашега спасења и циљ нашега живота и почетак и крај пута духовног живота у Цркви. Христос је за нас све: Почетак, Средина и Крај. Он је Пут којим идемо ка Богу , Он је Истина постојања свега што постоји Он је Живот наш вечни.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
