У животу има околности и ситуација у којима се проверава да ли је истинито оно у шта верујеш и да ли је твоја вера истинита. Док је човек здрав, све је лепом красно, али када наступи болест, када човек гори од високе температуре у грозници, када се нађе на одељењу интензивне неге у болници, када наступи час страшног земљотреса у човековом животу – егзистенцијалног (рат, поплава, пожар…), психолошког (губитак вољене особе, понижење, неправда…) економског (сиромаштво, губитак посла, глад…), или када дође до било које непријатне, опасне или трагичне ситуације, тек
тада човек стварно увиђа, схвата да ли то у шта је до тада веровао, што је исповедао, о чему су му говорили, о чему је сам размишљао заиста има у себи силу живота, силу истине, непобедивог живота и истине, који ничим не могу бити оспорени, поништени.
Лако ти је пуног желуца и доброг расположења философирати: „Бог не постоји! Људи, једите и пијте!“ Али, иди ти, брале, па реци да Бога нема људима на одељењу интензивне неге! Неће се они сложити са тобом, јер је за њих то питање живота и смрти, а не празне интелектуалне приче!
У тренуцима болести или страдања за човека наступа час истине. Када смо добро и све нам иде добро у животу, ми тада нисмо истински ми. Тек у тешким животним тренуцима ми постајемо истински ми – на делу, а не теоријски. Лако је говорити о вери, теологији, типику, канонима, пустињацима, али сам и сав наш хришћански живот проверава се и стварно потврђује тек у тренуцима трпљења, муке, страдања.
Духовни живот у свету без Христа
