Зрнце соли дајте бескућнику оном, ако вас жуља удобност ваших вила и аутомобила, не дајте да вас жуља и омета патња његовог безукусног оброка.
Мрвицу хлеба откините и дајте оном малом мусавку, очију уплаканих, ако вам, није тешко док бирате скупа вина и суши, по ексклузивним ресторанима.
Девојчица тужног погледа, по барицама гази с подераном ципелицом, ногице мале мокре, а студен вани стегла, ако вам није тешко, не бацајте те нове, можда једном само обувене ципелице, па испружите руку и пружите јој.
Ево узмите од мене, довољно имам па и да немам узмите, нек имају они који немају ништа, а ви само пловите, јурите, газите, као да други не постоје.
Окрећете главу, не бојте се, нису заразни, само су сироти. Нећете осиромашити од погледа на њих. Затворена рука нема ништа, а сирота сваком загрљај пружа и тако обезвређује све оно што ви у похлепи својој као вредност и богатство цените.
Сироти сте сви ви који главу од убогог окренусте. Ваша је сиротиња туга и срамота.
Дај, не гледај ко је, какав је. Имаш – подај, неће твоје богатство мање бити ако нешто даш.
Како постадосмо тако шкрти, тако безосећајни, тако себични?
Подај, помози, пружи, услужи….
Живимо једни крај других под небом истим и Господом који нас гледа зар ћемо дозволити да нас се постиди због тврдичлука и среброљубља?
Загрли, заволи, Богу се помоли за сваког, себе дај свима и не питај ко колико има, само човек буди, само покажи да још смо људи.
