Свети владика Николај Велимировић мудро рече:
„Ко верује у случајност тај не верује у Бога“
И да, случајности нема, има само оног што видимо, оног што назиремо и оног што тек треба да спознамо.
Један обичан, пролећни дан, две дијаметрално различите приче, две потпуно различите животне сцене…
Прва прича тог дана:
Тужни човек, у средњим тридесетим… Посрће, саплиће се, пада улицом. Људи пролазе, неки саблажњиво гледајући, једни без освртања, тек, на жалост, ретки, који застану и покажу забринутост и понуде помоћ.
Све се дешава у близини, са још једном женом и младићем, прилазимо том несрећнику, очито под дејством алкохола и ко зна чега још… Кућа му је у близини, успевамо, некако, да га подигнемо, а како не може ни да стоји ни да хода, сналазимо се и носимо га до куће… Неко зове хитну помоћ. Његова мајка, болесна, разочарана жена, затвара врата, љутито, чак и не погледавши сина, уз речи:“доста ми је његових глупости, радите са њим шта хоћете, мене не интересује и не мешајте ме у то. „.
Како је разведен, сина виђа повремено, и баш у тренутку те тешке и болне сцене, појављује се дечак, мио, жељан сусрета са оцем… Тужно погледа све то и сузних очију окреће се и одлази… Све је туга, све је болно и жалосно…
Прича се завршава тако што му се, након указане помоћи, помаже да легне. Покријемо га и оставимо да спава, да намученим и телом и душом предахне…
Прича друга… Лепа, радосна , пуна љубави…
Мали дечачић од три године игра се весело и безбрижно у дворишту… С посла стиже његов отац (истих година као човек из прве приче)… Детенце узбуђено и радосно узвикује :“ Тата, татааа“, отац, ништа мање радосно, трчи ка дечаку, подиже га, љуби уз речи:“Ево га мој син“… Љубав, чиста љубав, блистава радост..
И како је мало речи потребно да се прикаже радост, и колико је деликатно опцртати круг туге, несреће, патње…
Молим се за све њих, да прве Драги Бог, врати на прави пут, да им да снаге да превазиђу искушења и тешкоће и да се љубав и вера врате у њихова срца, душе, дом…
И молим се да радост других увек траје, да љубав узраста, јача и све их вине у Спаситељево наручје.
Шта ми је дао овај дан… Неколико лекција:
Ни на тренутак не остављај Бога, никад не сумњај у Божију промисао, никад не заборави да је Бог увек ту али ми, понекад, негирамо Његово присуство, никад, али баш никад не смеш оставити ближњег свог а да не учиниш све што можеш. Никад не треба пасти у очајање, љутњу и гнев. Ни једног човека не треба оставити, ни једно дете не сме се повредити. Љубав је јача од свега, љубави се треба потпуно предати, радост је Божији дар…
Размишљам и о још много лекција и поука тог дана, и размишљаћу још дуго.
Знам, неке лекције сам научила, неке назирем, а неке тек треба да откријем…
И, из самог срца, полете речи:
Слава и хвала Богу на свему!
И сваки човек, свака сцена, свака секунда нашег живота, ту је с разлогом, ту је да нас поучи, учврсти у вери, отклони сумње… Све је ту јер нам Господ, стално даје путоказе, на нама је да их пратимо, да се држимо пута, да будемо Христови људи, да будемо добри…
Да истинито и часно станемо иза речи ЧОВЕК.
