Нису људи кључеви па да их изгубите тек тако.
Људи се губе реч по реч, гест по гест, дан по дан.

Људи, ближњи, наш продужетак, допуна, наша радост, а ето, некад и туга.
Губимо људе као дугмад са кошуље, као папириће из џепа, као семенке из руке.
Неко учини нешто, можда без намере, без размишљања, тек тако у тренутку.
И, накупе се ти моменти, на изглед ситни гестови, олако изречене речи, дела без промишљања. И губите људе.
Оду лагано и тихо.
Зашто би остали ако их не желите.
А онда, се сетите колико су били уз вас, колико тајни, с пуним поверењем, сте поделили са њима, колико њихових тајни ви чувате- али оне су сада само тетоваже, које сећају на њихов одлазак. Па колико смеха је било, колико радости, узајамне подршке.
Окривимо некад, у својој заблуди, те људе за нешто што није истина, везујете их за неке друге са којима немају везе, приписујете им нешто што није њихово, што није део њихове душе. И тако их гурате, а они ‘пакују кофере’ и без љутње и озлојеђености одлазе, јер речима, делима, гестовима, пустили сте их да оду… Отићи ће они, неко их већ чека, неко још их воли, неко им се радује, и неком другом они сада обогаћују живот.
Не дајте да вам људи иду. Не губите људе. Сваким изгубљеним човеком изгубили сте цео један свет, целу једну бистру реку, једно срце које је куцало и за вас.
Не губите људе.
Чувајте их. Посебно ту љубав и поштовање, поверење и искренист коју вам дају. Можда то увек не раде елегантно, шармантно, заводљиво, али раде – дају вам се.
Не губите људе.
Остаће вам само ожиљци као подсетник без чега сте остали.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име