У наме се крију деспоти и кметови, рудари и нарциси, усамљеници и бећари, занатлије и овчари, доценти и предшколци.
Ништа није омеђено, све се простире у ширину, висину, дубину овоземаљског постојања.
Човек је мозаик од безброј делића. Те делиће некад сложимо, уз уздање у Господа, прилично добро, а некад то слагање не иде, па се све хаотично измеша, претумба, порастура, распе на све стране .
Потребни су нам сви делићи да будемо комплетни, јаки, нормални…
Тешко је човеку,немогуће, да то, сам, сопственим снагама учини, да се добије правилна хијерархија, поредак вредан и јединствен. Нема човек ни знања ни умећа, ни оне смирене, занатске, вештине да то уреди.
Али Господ је наша снага и мудрост.
Склопити мозаик људскости могуће је ако живимо Литургијски, ако нам је Господ мера и светило… Могуће је док приступамо светом причешћу, док тамљаном куће кадимо, док нам кандила дане светле. Док смо захвални, док благодарност пулсира у ритму нашег бића.
Када смо скромни, задовољни меканим јастуком, јутарњим чајем, процветалим липама, мирисом узоране њиве…
Друге док волимо, поштујемо и жртвујемо се за њих. Када делимо и у радости се веселимо, када туга мог друга и моја је туга, па је, онако другарски, поделимо и заједно носимо.
Када постимо и добротом душе гостимо, када се ослободимо апатије и егоизма, и кренемо у живот ходом, сигурним и стаменим. Док нисмо као они без наде, већ, у Господа уздајући се, грлимо све што нам се догађа, све што имамо, без жеље да нас материјално окује и ланцима веже.
Ево, стигло и ово дивно време Часног поста, време за узрастање, утањање у дубине бића, време да напредујемо… Нек ови дани пред нама донесу свима непоколебљиву веру, снагу и духовну, и умну и физичку, и нек нас све води ка спасењу,
радости, светлу које већ назиремо на концу овог пута, и које ће, из дана у дан, сијати све јаче и осветљавати нам пут. И нек будемо вернији, бољи, стрпљивији, нек будемо добри људи.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име