Може ли живот боље звучати од вреве света, ламентирања над недаћама, љубоморним опаскама, лицемерним речима и полтронским говорима…
Свет у себи свели смо на огољено биће жељно нечег, а у трци да то нешто ухватимо и стигнемо, заборавили смо шта то јуримо, за чим трагамо.
Нешто није како треба, нешто фали.
Фали радост у души фали чиста, истинска љубав, фали Господ у свој својој милости, љубави и лепоти.
Фали слобода коју само вера даје, уметност живљења са Христом, благост битисања са Мајком Божијом, заједница са свим Светима.
Осећа човек рупу у срцу, промају у души, расцеп у разуму, осећа и пати.
Као хоботница, светске ствари, пружиле пипке на све четири стране света, да збуне, заробе и умртве човечанство.
Тако људи постадоше хладни и гладни и поред свог овосветског обиља.
Хладни и гладни.
А топлота долази када приђемо Господу, када се привијемо у загрљај Његов, када захвално пружимо себе Њему, јер нас стрпљиво и с љубављу чека…
Глад се утоли када душа осети снагу Светих Тајни, када у Цркви нађе дом, браћу и сестре, када молитва напуни сваки удах и издах…
Хладни и гладни…
Нема разлога да будемо хладни и гладни, пригрлимо веру и топло биће увек, нестаће глади, живот ће добити пуноћу и сврху.
