Копрена јутра још увек се није потпуно повукла иза хоризонта недељног дана.
Благи трептај у души растерује и последњу мрвицу поспаности. Благо и чежњиво ишчекивање још једног Васкрса, још једне Литургије, још једног милозвучног певања црквених звона. Убрзава се рад срца и, као плимни талас, шири се бићем које ка Спасењу хрли.
Не морам више да чекам, не морам више да назирем, не морам више да очекујем… Ту сам, ту у храму, ту у лепоти, ту у Светој Литургији…
И док звона, мелодију радости около проносе, док у смирењу, радосна срца :слушам, певам, миришем, радујем се, лепота и снага Литургије шири се крвотоком и осећам, онај, речима не описиви спој радости, мира и красоте…
У недељни дан, све је благодарност, све је лепота, све је Божија тканица љубави и снаге, вере и спокоја, мира и радости.
Узрастем, мала трунка, слаба лискица, зрнце песка, ја… узрастем у висину, у Литургијску снагу и, овим малим, скромним, моћима, осетим Божију милост,и знам, ту је Он, добри Отац, да, са нама, људима његовим, прослави живот, прослави лепоту, прослави уметност постојања у љубави Његовој.
И, тако, у недељни дан, облака нема, нема ни хладноће, ни проблема, ни не успелих дела, сете, тужних минута, јер све је Божија хармонија, све је ведро и сунчано и топло, све је уметност и лепота, дар живота.
