Беспућа живота на пола скраћују трајање дана. Тајни код времена више није неми филм.
Ишчупано корење заблуда, далеко од снова концем пришива лед пролазности.
Жуљевити табани кроз трње празнине ходе и парају сенке из углова мршавих жеља.
Неодољиво врт наде мирисом обавија блиставило зрнастог ума.
Пере киша наслаге шкриљца у музици малодушних виолончелиста.
Пајац на тргу мимиком
пробија ћутање масе погнутих глава.
Прескачем сав тај светски колаж лажних заноса, и са крином у коси,
седам на клупу у порти
цркве моје.
Закључавам буку и таласе света,
Чекам да се огласе звона и да звоник затрепери силом
лепотом и музиком,
тако ми милом.
Обавијам дан Божијом свилом, отапам крв у мојим венама и дубоки уздах извире из душе.
Бели се дан на месту овом, зазвонише звона бројна.
Миром се срце буди и радошћу руди.
