Не постоји једнакост. Нисмо сви исто лепи нити мудри, нисмо сви исто способни нити високи, нисмо сви исто отворени нити јаки.
У човековој природи је, да баш те различитости, одређују наш однос према ближњима. И, до неке границе, то је у реду. Нису нам сви исто у срцу, мислима, нису нам сви исто драги и мили…зато, ваљда, неке људе фаворизујемо… И ту настаје проблем…
Где је граница тог фаворизовања, до које мере то може ићи? Зашто неким људима дозволимо и превише а другима, пак, ни онај минимум?… Ружно!
Где поставити границу фаворизовања. Када постане превише очигледно, када фаворизовање пређе у снисходљивост…или, када се деси оно најружније:када фаворизовањем једне особе повредимо другу.
Тешко и мучно питање. Ружно видети такво понашање. Ближњи је ближњи, па чак иако нам није, толико, драг као онај други, немојмо то показати…
Фаворизовање је особина уске душе… Не дозволимо себи да сужавамо душе… Ширимо их према свим ближњима.
