Мирују мисли , мирује тело , мирују чула, све се смирило …Дан по дан пост превагy односи над свим што није покајање , исповест , молитва , милостиња, пружена рука ближњем…
И пада киша и сједињују се радост и бол, сунчев зрак и мразно јутро, прочитана књига и претрчани километри.
Свака суза обоји тренутак постојања.
И изгуби се облик свемира у моменту када стегнем душу у покајну молитву, и замре сваки траг света у појању песме искупитељице , додирнем дно постојања и замре сва туга, а дан светлости да ми снагу и , знам , протрчаћу кроз циљ.
И сваки дамар , сваки капилар , свака ћелија зна : вредело је ! Вредело је сваке непроспаване ноћи , сваког духовног жуља , сваког склизнућа , сваког крварења и разгребаних краста, вредело је сваког осмеха , сваког новог успона , сваке нове , будне зоре.
Окрене се постојање и више ниси исти . Сваки корак ка једном циљу води. Кроз олује , поплаве, ледене вртлоге , попуцале пустаре , густе честаре и грмолике шуме , све је циља вредно.
Тишина.
Још је корака на путу, али сама нисам . Пут је све ужи , сати све дужи , али са руком у руци , циљ је надомак видика.
Полако. Смирено. Тихо.
Нек се појање танано уздиже првим јутарњим светлом. Молитвена свила срца нек се уздиже и трепери , док се ломе све препреке.
Сенке прошлости губе се иза таласа небеских и сваки моменат је сан који се ускоро у , најлепшу јаву преображава.
Још мало . Снаге неће понестати .Радост чека на крају пута….
Захвална на свему Васкрсење Господње чекам и знам:
”Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти” (Дап. 4: 12)
