„Ко верује у случајност, тај не верује у Бога“ – рече мудра бисерница наша, Свети Николај.
И баш тако, случајно ништа у животу није.
Нема случајног успеха нити пада, случајног путовања или одласка, ни једна прочитана књига није случајна… Све то, Бог, мудрошћу Својом шаље у дане наших, овоземаљских, живота.
Дарови су то, дарови велики, важни, наши… али најлепши дар, који највише треба и да волимо и поштујемо су људи… Та крхка, јака, различита бића која дају пуноћу и употпуњују нам живот.
Сусретну се душе, милошћу Дародавца нашег… И тада, када сретнемо неку душу, нема питања : “ и где да идем сад?“
Наиђеш на животном путешествију на очи једне, на осмех, на нешто лепо, велико што дефинисати не умеш, а осетиш…
И знаш: ево је сестра, ево је породица душом везана, ево још једно чедо у мом загрљају…
Можемо као деца слободно трчати пољима живота, можемо се грудвати чистим, белим снегом, можемо рећи :“ врати ми моје крпице“, можемо се дурити, јурити, плакати и смејати…
Али, на крају дана, с руком у руци, бришући једна другој убрљане образе, заједно кренути у сан, благодарећи Богу што се имамо…као две грације…
И ето, тако, нађу се душе.
—————————
За сестру моју, с којом се душа, Богу хвала, срете.
