Треба нам тако мало да живот буде стамено стабло осмеха – треба нам да знамо да волимо, ништа више и ништа мање.
Сузе и смех плетисанка наших живота. Преплићу се, лете нашим постојањем као змај на ветру, вијорећи свакодневно у сваки сат битисања.
Сузе као одсуство љубави. Истина је да када нема љубави, има суза. Оне су ту да потопе празнину када се не волимо, да исперу талог који се накупи без љубави, да оставе траг на образу, као привремени ожиљак, због недостатка вољења.
И увек су сузе, као привезак, сваком нашем минуту, на земљи овој, и висе нам око врата јер фали љубави.
Спирају те сузе и срамоту јер нисмо рекли: „волим те“, чисте грех јер љубав нисмо пружили, неутралишу отров без љубави накупљен.
Сузама захвалимо што нас љубави враћају.
С друге стране, постојано као монолит стапа се са нашим животом смех, онај грлени, искрени смех, јер љубав се смеје, осмехује и радује.
Љубим те, волим, дишем вољењем и љубављу и смех ме подиже до неба радости.
Смех је један од слојева љубави. Док је љубави биће смеха, радости, лепоте, чистоте, снаге.
Љуби, воли и смех ће бити увек, као дисање, са тобом.
Боже хвала Ти на љубави, хвала Ти што нас волиш, хвала Теби што нас љубави учиш, што нас љубављу водиш кроз урвине и алеје живота.
Хвала Теби Боже јер си Ти љубав.
